Prošle sedmice u Mostaru bila je postavljena regionalna izložba "60 godina Partizanskog spomen-groblja u Mostaru – Pravo na ljepotu snova", autorica Mare Janakove Grujić i Minje Pješčić. Sa autoricom Janakovom Grujić, historičarkom umjetnosti i kustosicom Centra za istraživanje i valorizaciju graditeljskog nasljeđa iz Beograda, razgovarali smo o naslijeđu Bogdana Bogdanovića, novom građom koju je s kolegama pronašla, Mostaru “koji liči na dva spojena grada”, edukativnim aspektima izložbi o Bogdanoviću, svjetskoj valorizaciji jugoslovenskih spomenika i drugim temama koje se tiču velikog graditelja.


Harun Dinarević: Ovo je druga godina zaredom kako postavljate izložbu u Mostaru, a obje su vezane za Bogdanovića. Prošle godine je bila stogodišnjica njegovog rođenja, ove godine je 60. godišnjica Partizanskog spomen-groblja. Koja je razlika između ove dvije izložbe, u Vašem pristupu, u tome šta ste odlučili da će biti izloženo, i šta novo ova posljednja izložba donosi?

Mare Janakova Grujić: Koncept izložbi je drugačiji, zato što je prva izložba bila retrospektivna, a druga izložba je monografska, pri čemu je jedan Bogdanovićev spomenik predstavljen javnosti sa određenim povodom. Povod za novu mostarsku izložbu je 60 godina postojanja Partizanskog spomen-groblja i mi smo je dogovorili još prošle godine, od kada je predano pripremamo.

Ideja je bila da je otvorimo na dan kada je otvoreno i samo Partizansko groblje, dakle, na tačan, zvaničan 60. rođendan. To nije učinjeno samo iz formalnih razloga, već smo u tom datumu prepoznali i dublju simboliku - da ono što obeležavamo, bar vremenski, stavimo u neku koordinatu koja je zajednička našem i istorijskom trenutku.

Ono novo što ova izložba donosi jeste pokušaj sagledavanja spomenika celovito i hronološki - najpre kroz pobude i okolnosti koje su dovele do početka izgradnje, zatim kroz specifičnosti kojima je pristupao autor tokom njegovog šestogodišnjeg osmišljavanja, i na kraju kako je on živeo u svom gradu do danas.Mostar ima veliku sreću da je imao svoj nedeljni list Sloboda koji je izlazio još od 1944, pa sve do 1998. godine, i kroz koji je sačuvano gotovo kompletno rađanje i život ovog memorijala. Ove hemeroteke, brižljivo istraživane od početka do kraja postojanja „Slobode“, poslužile su kao izuzetno dragocena građa za našu postavku.

Na kraju, još jedna specifičnost ove izložbe jeste da iako je povod svečan i jubilarni, mi ne težimo da spomenik prikazujemo u ulepšanom svetlu, ili nekadašnjem sjaju, već smo značajan deo postavke posvetili njegovom stradanju, zanemarivanju i današnjem realnom stanju. A kada „svedemo račun“, jasno je da je spomenik od svojih 60 godina samo polovinu proveo bezbrižno. Ako se te godine nazovu njegovim detinjstvom i mladošću, onda je pitanje da li narednih 30 godina, obeleženih neshvatanjem, „programiranim zaboravom” i revizionizmom, znače njegovo zrelo doba, ili možda starost i smrt.

Specifičnost izložbe jeste i to da smo se odlučili za jedan neobičan vid kataloga. To nije katalog u klasičnom smislu reći, ali svako ko se bavi Bogdanom Bogdanovićem svestan je da njegov svet, i sve ono što je stvorio, mora da se izučava na jedan nekonvencionalan način, te eto kataloga u formi interaktivne bojanke za decu i odrasle koja se i čita!


Vi ste već spomenuli da je spomenik imao jednu burnu historiju. Bogdanović je kao dalekovidan intelektualac predvidio da će njegovi spomenici u novim vremenima dobivati nova značenja i novu upotrebu za zajednicu u kojima se nalaze ti spomenici. Naprimjer, u najpoznatijem eseju o samom partizanskom groblju on retroaktivno, nakon rata, nostalgično se prisjeća da su na početku, nakon izgradnje, njegov spomenik zauzela djeca.Danas na njegov spomenik ljudi dolaze iz drugih razloga. Tu imamo neke avanturiste, imamo lokalne ljude koji šeću sa svojim psima, ali nema nekog masovnijeg posjećivanja spomenika, osim u izuzetnim situacijama, upravo zbog toga što je Mostar postao podijeljen grad. Vi ste govorili da se Bogdanović ne može tumačiti izvan jugoslovenskog konteksta. Slažem se s tim. S jedne strane imamo njegov univerzalizam, ali koji je nastao zahvaljujući baš tom specifičnom kontekstu. Kako biste Vi protumačili ove naizgled paradoksalne odnose? Možda sam malo zakomplikovao pitanje.

Svakako je uloga spomenika danas poremećena. Vidno.To rezultuje i time da ima manje posjetilaca, odnosno ima manje posjetilaca koji ga posećuju zbog onoga čemu je spomenik napravljen, čemu je posvećen, ali i onoga čemu ga je Bogdanović namenio. Jasno je da ta posveta ne mogu da budu samo borci i ne može da bude samo Narodnooslobodilačka borba. Bogdanović je to uzeo kao svoje polazište, ali je to zapravo spomenik jednom vremenu koje je bilo silno orijentisano, osim na svoju svetlu prošlost - na svoju prognoziranu svetlu budućnost, ne samo grada već i cele Jugoslavije. Nažalost, ni grad ni zemlja nisu je proživeli više od 3 decenije, i ne žive je ni danas.

Dolazimo do toga da Partizansko nosi u sebi element korektivnog faktora, i njega zapravo ima svaki Bogdanović spomenik.Kao rendgenski snimak spomenik detektuje opasnosti ili mane svog grada (kada kažem grad mislim na živalj, na građane, dakle na živo tkivo). Kada proučite ili spoznate za šta spomenik danas služi u svom gradu, i za šta ne služi, tačno se vidi šta gradu nedostaje i koji su problemi sa kojima se grad suočava. Stradanje spomenika i zanemarivanje jeste bolno i nešto je što Bogdanoviću ne bi nikako bilo milo da je živ, i nije mu bilo milo dok je bio živ, ali svaka dijagnoza bolesti je bolna i bolno je kad se suočimo sa njom... Pitam se kakav bi „lek“ mogao da izmisli Bogdanović, da je živ, za svoj mostarski spomenik - da li bi njegov svetski autoritet i njegova reč mogli da spreče reviziju istorijske istine koju spomenik nosi, a neke prostorne intervencije njegovu revitalizaciju?

Jer, znamo da je zapravo izvedeno samo pola kompleksa, a druga polovina se nikada nije realizovala ponajviše jer se prva faza pokazala izuzetno skupom. Da nije došao za gradonačelnika 1963. godine Muhamed Mirica, koji je bio čovek od akcije i velikog pijeteta prema Bogdanu i spomeniku, pitanje je kako i kada bi se spomenik dovršio. Nakon što je Mirica 1964. godine uveo samodoprinose radnih organizacija, izgradnja je krenula ubrzanim i suverenim tokom. Osim toga, ovo je projekat koji se rodio na vrlo jakoj solidarnoj volji građana, odnosno na radnim akcija. Poznato je da su ga gradili i pošumljavali omladinci kroz radne akcije.

Po meni Partizansko je i danas, kao i nekada, ogledalo svog grada. Ta slika je surovo iskrena, i interesantno je da sam je ja shvatila i sagledala tek posle više godina dolaženja u ovaj grad.Mislim da mi je posle ove izložbe ona i najjasnija.


Pošto redovno dolazite u Mostar, ali ne živite tu, želio bih čuti Vaše mišljenje, kao ekspertice, kako gledate na promjenu arhitektonske slike grada, koji je, kako ste i sami vidjeli, ostao devastiran godinama poslije rata. Kako vidite novi razvoj grada u posljednjih 10 godina?

Činjenica podeljenosti grada se potpuno vidi u njegovoj arhitekturi. To su zapravo dva grada u jednoj urbanoj strukturi, koja žive paralelno i uopšte se ne dotiču. Moguća spona, Bulevar, je arterija koja je presušila, i kojom šetaju gotovo isključivo turisti. U tkivu je naročito u poslednjih deset godina često viđen urbicid (potezi obeležavanja grada u cilju lažne slike ili hegemonije), i sve u svemu pred očima nam je veoma živopisan primer fenomena „smrti gradova“ koje Bogdanović opisao u svojim knjigama nastajalim tokom 1990-tih. A ove knjige bile su podstaknute upravo smrtima (devastacijom, rušenjem, nestankom) njegovih spomenika: pre svega Partizanskog spomen-groblja, Dudika kod Vukovara, Spomenika u Klisu kod Splita….

Ono što je karakterisalo antropološku sliku Mostara u prošlosti jeste odnos utemeljen na međusobnom poštovanju i visokom stepenu tolerancije. Različitosti su bile ukras ovog grada, a suživot bogatiji utoliko koliko je bio različitiji. Tokom Drugog svetskog rata ove ljude jače no ikada ujedinila je jedna ista ideja. Danas je vrlo teško razumeti da su ne tako davno ljudi sa ovog tla mogli da se ujedine oko – ideje, i da su nekada ideje mogle da budu iznad interesa grada, grupacija i sl. Ideja je nekada bila sve. Zbog ideje se direktno išlo u smrt. Znate, niko nije prezao da ode u smrt ako je ideja bila dovoljno velika. Danas takve ideje, ali i heroje, više nemamo.


Vi ste dobro povezani sa kolegama iz regiona. Obišli ste mnoge gradove, istraživački ste radili na terenu. Čini mi se da vi kao nadnacionalne mreže stručnjaka, kustosa, historičara umjetnosti, više činite da se sačuva kultura sjećanja na zajedničku prošlost nego same lokalne zajednice u kojima se nalaze ti spomenici. Kako komentarišete ovu procjenu? Kakva su vam iskustva rada s tim lokalnim zajednicama?

Znate kako, iskustva su zaista različita. Sa projektom „Večito – Bogdan Bogdanović“ obišli smo već 15 gradova, još malo nam nedostaje da zatvorimo krug od 20 Bogdanovićevih spomenika. Različita su iskustva, i evo pomenuću recimo najnovije, ono iz Štipa, gde je izložba trenutno. Bogdanovi makedonski spomenicinemaju problem integracije sa novim vremenom i socijalnim prilikama, kao i problem odbacivanja kao neželjenog nasleđa. Taj proces revanšizma sa istorijom se tamo nije desio i danas su oni jedno negovano i voljeno nasleđe.Samim tim, kada priredite izložbu, vi imate i odličnu recepciju, ali i odličnu saradnju sa vrtićima, školama, nevladinim organizacijama koje vam dolaze na radionice nasleđa, jer rad sa decom je suština naše misije, odnosno glavno oružje kojim se mi služimo da spomenik vratimo tamo gde pripada – u sećanje i rituale ljudi.

U kontekstu pomenutog, u Mostaru postoji veliki problem neznanja prema Partizanskom spomeniku na Bijelom bregu.Tu postoji namerno i nenamerno neznanje (za namerno računam ono kada se vi pravite da ne znate, a jako dobro znate da je ovaj groblje). Stvarno neznanje je glavni ometajući faktor. Recimo, najveći broj dece koja dolazi na naše radionice u prostoru gde je izložba nikada nije čula ili videla Partizansko. Međutim, rezultat kojim se mi neopisivo ponosimo jeste kada nam posle nekog vremena ta deca pošalju fotografiju sa Partizanskog na koje su odvela svoje roditelje.

Pre svega se ne sme zaboraviti ili dozvoliti da ne znamo da Partizansko jeste groblje.Bez obzira što ispod cveta nema uvek kostiju boraca, i što ih u kosturnici ima onoliko koliko su palih boraca pronašli u zabitima jama, logora i mesta bitaka, jasan je karakter tog mesta i dostojanstvo koje mu moramo dati. I dostojanstvo u izgledu, i dostojanstvo u ponašanju.

S izložbe. Foto: arhiva M. J. Grujić


U posljednjoj deceniji primjetan je rast interesovanja za jugoslovensko spomeničko naslijeđe na svjetskoj sceni. Ako krenemo od izložbe Concrete Utopia iz 2018-2019. priređene u New Yorku, na kojoj je Bogdanović dobio poseban katalog, preko brojnih online repozitorija, naprimjer Spomenik Database, pa do interesa istraživača iz cijelog svijeta, jasno ćemo zapaziti ovaj fenomen. Da li ovaj interes iz vana pomaže u toj misiji čuvanja jugoslovenskog spomeničkog naslijeđa?

Kada se desila ta recepcija i valorizacija našeg socijalističkog nasleđa, posebno onog spomeničkog tipa, na međunarodnom svjetskom nivou, to je bio vrlo važan moment i za sve nas istoriografe. Mlade snage počele su da se bave ovom tematikom, počeli su da se pišu intenzivno doktorati iz ovih oblasti. A oni koji su se do tada bavili, to su radili mnogo samouverenije i prilježnije no ranije. Izložba u MoMa je bila izuzetan događaj i još više je podstakla narastajuće interesovanje svetskih stručnjaka, fotografa i drugih koji su počeli da dolaze u bivše jugoslovenske republike i da fotografišu i prave izložbe, ili sajtove o ovoj baštini. A osobenost i umetnička izvanrednost ove baštine zapravo je direktan odraz osobenosti i izvanrednosti naše narodnooslobodilačke borbe, ali i umetničke slobode koju su za vreme socijalizma uživali naši umetnici.

Međutim, u svemu ovome mi ne smemo da upadnemo u dve opasnosti koje nas vrebaju. Prva opasnost jeste tzv. estetizacija našeg spomeničkog nasleđa. To je kada se spomeničko nasleđe tumači kao, najjednostavnije da kažem, lepo, zanimljivo, vredno, neobično, ponekada fascinantno, zadivljujuće i samim građevinskim umećima koja su dovela do takvih spomenika. Mnogi građevinski inženjeri kažu da se ove konstruktivno-tehničke virtuoznosti danas ne mogu ponoviti, a ne može ni ručni rad u kamenu. No, istina je da ne smemo da zaboravimo da je spomenik napravljen ne da bismo se mi divili i uživali samo u njegovoj lepoti, već da bismo se sećali. I to sećali se istinito na događaj kakav je autentično bio, a ne kakav je danas viđen.

Druga opasnost koja nas vreba jeste tzv. univerzalizacija. Ne zaboravimo da su se spomenici oduvek podizali sa jasnom namerom i konkretnim povodom. Logično, oni su dete svoje epohe i u korenu nose ideologiju svog vremena. Bogdanović nas poučava da njegovi spomenici treba da služe za meditaciju, za kontemplaciju, za vraćanje čoveka samom sebi, ali pre svega Bogdanović je svoje spomenike podizao kao konkretne narudžbine sa ciljem da se ovekoveče žrtve Drugog svetskog rata. I sam učesnik NOB-e, član KPJ, Bogdanović je nosio isto sećanje kao i oni koji su spomenike naručivali. Univerzalizacija spomenika, koja bi nametnula spomeniku univerzalno umesto konkretnog sećanja, a samim tim i novi narativ, je stoga pogubna pojava i direktno rezultira smrću spomenika.

Svi ti simboli kojima Bogdan baratao jesu simboli života, simboli koji nas nagone da preispitamo našu ulogu i značaj u svemiru, i jesu znamenja koja nas upućuju na nešto univerzalno. Ali ne smemo da zaboravimo da je svaki njegov spomenik rezultat njegovog vrlo brižljivog i studioznog istraživanja arheologije i etnologije tog kraja. Pa tako mostarski spomenik, više no i jedan drugi, sadrži arhitekturu karakterističnu za stari Mostar ali i čitavo hercegovačko tlo.


Koliko sam ja razumio Vi provodite dosta vremena na terenu istražujući, obilazeći spomenike. Kako izgleda vaš terenski rad? Kako dolazite do novih znanja terenskim radom?

Kada se rađala ideja za ovaj umetničko-naučni poduhvat, koji je pre svega istraživački, a tek posle ima i element izložbenog, mi smo zapravo pošli od jednog hendikepa koji nas je sve zadesio na ovim prostorima, a to je da crtačka zaostavština nije tamo gde su spomenici, već u gradu u kome je Bogdan proveo poslednju fazu svog života – Beču. U nameri da taj hendikep prevaziđemo, krenuli smo put gradova koji baštine ove spomenike, i u svakom gradu pronašli nešto od ostavštine, bilo u lokalnim institucijama, bilo u porodičnim arhivama. Neobično je veliko sećanje na protomajstora koje postoji u tim gradovima – još uvek su u životu ljudi koji su ga poznavali, sarađivali sa njim, intervjuisali. Do sada smo sakupili 9.000 fotografija, i oko 800 arhivskih dokumenta (pisma, različita svedočanstva, njegove crteže, nepoznate objavljene izvore u lokalnoj štampi, nepoznate pesme koje su lokalni pesnici pisali o njemu i njegovim delima za koje znaju samo lokalne biblioteke...). U porodičnim albumima, koje nam je donosilo lokalno stanovništvo, mi vidimo recimo kako je spomenik izgledao pet godina posle svog otvaranja, koji su gradski rituali tu vršeni i šta je on predstavljao za svoju zajednicu - oni su prosto svedočanstva koja ne možete da nađete u zvaničnim sredstvima informisanja ili poznatim istoriografskim izvorima. A sećam se prvih dana kada smo se u istraživanje upustili, moj prijatelj fotograf Predrag Novaković i ja. Vođeni ipak prevelikom tajnovitošću Bogdanovićevog dela, podigli smo dron i – imali šta da vidimo. Dok se za Partizansko spomen-groblje znalo kako izgleda iz vazduha, za većinu drugih dela je to bilo nepoznato. Tek ovim očima shvatili smo da pravi smisao i najdublja simbolika Bogdanovićeve umetnosti leži u pogledu koji imaju pali borci sa svog večnog prebivališta. Još jedno otkrovenje desilo se i kada smo se, vođeni primerom dece, popeli na granitne stele Jasikovca, i ugledali četrdeset svevidećih očiju kao rešenje enigme dečije magijske igre koja se uvek kada smo dolazili odvijala na vrhovima ove kompozicije. I dan-danas mi još uvek učimo. Svako ponovno vraćanje nekom spomeniku je i novo saznanje. A povrh svega treba pomenuti i mnoge koleginice i kolege koje smo zatekli da se u svojim gradovima bave Bogdanovićevim spomenicima - ovi bogdanolozi zapravo su i najveća vrednost našeg poduhvata.

Razgovarao: Harun Dinarević, Prometej.ba