Jovo Bakić je sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Stručno se usavršavao na univerzitetima u Oxfordu, Helsinkiju i Massachusettsu. Bavi se historijskom sociologijom politike, sociologijom saznanja, teorijama nacija i nacionalizma, različitim ideologijama te bivšom Jugoslavijom i njenim državama nasljednicama. Također piše i komentira društvene i političke događaje. Njegova posljednja knjiga Evropska krajnja desnica 1945 - 2018. izašla je 2019. u izdanju beogradskog Clija.


U kojoj su fazi protesti?

Ako koristimo metafore koje sam koristio tokom protesta, možemo reći da se dinstanje privelo kraju i sada je na redu prženje.


Šta to prženje podrazumijeva?

Vidovdan je označio prelaznu fazu. Na Vidovdan se još uvek dinstalo, a već sledećeg dana se, unekoliko voljom iznerviranog režima, prešlo na prženje. Prženje znači da idu novi oblici otpora. Vidimo da je učešće građana sve veće, u različitim oblicima onoga što se zove građanska neposlušnost. Vidimo da je policija prešla na brutalnije metode borbe protiv protesta i protiv ljudi koji protestuju. Nova faza borbe donosi dodatnu zaoštrenost.


U kojoj fazi je režim?

Mislim da je svim farbama prefarbani režim u terminalnoj fazi. On bi već sada bio svrgnut da nema podršku sa strane i njega ta podrška zapravo i drži. Kad kažem podrška sa strane, mislim kako na SAD, tako i na Evropsku uniju, Kinu i Rusiju. Mi sada vidimo da on u poslednje vreme dobija packe iz SAD-a i Ruske Federacije, ali on te packe amortizuje jer je spreman da jako puno toga da. I to u smislu rasprodaje zemlje i naroda. Takvoga na čelu države Srbije nije bilo možda još od Milana Nedića. On je čovek koji dobro pliva u međunarodnim odnosima, ali ne u korist države, nego u sopstvenu.

U Evropskoj uniji takođe postoje glasovi koji ga kritikuju. Tu su Tonino Picula (izvestilac za Srbiju u EU), Irena Joveva kao evroposlanica ili Gordan Bosanac. Oni izrazito otvoreno i prilično argumentovano govore i kada čujem njih – ja koji sam pomalo evroskeptičan – kažem, da ima više ljudi poput njih Evropska unija bi bila bolja. Međutim, osobe poput Ursule fon der Lejen i Marte Kos stoje uz ovaj režim. Makar smo čuli laži čoveka koji je zarobio Republiku Srbiju. On je kazao da je u Sevilji imao dugačak razgovor sa Ursulom fon der Lejen, pa je njen kabinet našao za shodno da to demantuje i da kaže da je ona imala niz kontakata pred tom salom, sa raznim ljudima, pa je i s njim razmenila nekoliko rečenica. Dakle, vidi se da više nije zgodno sa ovim režimom održavati dobre veze jer je verovatno svima jasno da se njemu bliži kraj. Problem je, međutim, što oni ne znaju s kim ovde da razgovaraju. To će takođe saznati, ima vremena. Ali, u ovom trenutku oni vagaju i drže ovog čoveka čije ime nije uputno pominjati. On i dalje ima državu u svojim rukama i ponaša se kao otmičar i gospodar države, ali je potpuno jasno da se to bliži kraju.

Njega ismevaju po društvenim mrežama. To više nije ismevanje samo u humorističnoj emisiji Zorana Kesića nego je to opštenarodno ismevanje jednog autoritarnog vođe. Karakteristično za njega i druge autoritarne vođe je to da oni pokušavaju da se predstave kao bog zna kako ozbiljni, a kad ispadnu smešni, to je veliki udarac za njih. I ako pogledate kako on izgleda, zaključujete da on izgleda kao poluživ čovek. Njemu su podočnjaci do usana došli. Tako da je ta psihička situacija u kojoj se nalazi – inače od rođenja nepovoljna – sada posebno došla do jedne faze kada mu je sve teže i teže, a s protokom vremena će se to za njega samo pogoršavati. Stoga ostaje samo da se vidi koliku cenu ćemo mi kao društvo platiti za njegov odlazak sa vlasti i kada će to tačno da se dogodi. To su dve nepoznanice.


Ja nisam siguran da ovo nužno znači njegov kraj. Prvo, na geopolitičkom nivou, čini mi se da Vučić ima prilično snažnu podršku zapadnih sponzora. Sjetimo se kako mu je Scholz tetošio kada se potpisivao sporazum o Rio Tintu. Ne razmišlja ni Merz drugačije. Njima je ključno da uzmu litij za njemačku automobilsku industriju i tu su sa Vučićem prilično sigurni. Nemaju potrebu da riskiraju sa nekim drugim. Dobivao je podršku i od drugih europskih i sjevernoameričkih lidera, tako da mi djeluje da međunarodna podrška koju on ima i dalje postojana. I drugo, ako je režim u terminalnoj fazi, tko će ga zamijeniti?

Ovo je načelno tačno. Međutim, tu postoji jedan problem. U Evropskoj uniji je nepomenik sebe etablirao kao stabilokratu. On je taj koji bi trebao obezbeđivati mir i stabilnost, a šta mi imamo u ovih osam meseci? Da li su to mir i stabilnost? Nisu. Dalje, litijum se neće kopati, zato što narod to neće dati. On ne može da obezbedi ni kopanje litijuma, niti može da obezbedi mir i stabilnost. Ako pokuša da kopa litijum, čitava zapadna Srbija ima da ustane i da to brani svojim telima. Drugo, on ima probleme i bez litijuma. Vidimo da po gradovima saobraćaj ne može da se odvija. Kako će jedna država da obezbedi sopstveno funkcionisanje bez saobraćaja? On više ništa ne može da garantuje bilo kome. Kazao je da će dati izbore posle Ekspa, ali šta ako Ekspa ne bude? A neće ga biti ako ovoliko naroda bude na ulicama, a naroda će biti još i više na ulicama.

Ako se za Vidovdan – 28. juna, što je vreme godišnjih odmora – pojavilo onoliko ljudi koliko ih je bilo, to samo znači da će ih u septembru biti još više. Stasavaju nove generacije i svaka nova generacija maturanata je ogorčenija protiv njega, a o studentima da i ne govorimo. Jasno je šta većina studenata misli o ovom režimu. Taj čovek ratuje protiv prosvete i kulture sopstvenog naroda, a to je unapred izgubljen rat. Ko god ratuje protiv prosvete i kulture jednog naroda taj će da izgubi. On sad, pazite, obećava da će dovesti privatne univerzitete. Pa ako je to već hteo, zašto nije Centralnoevropski univerzitet doveo u – recimo – Suboticu? Radi se o jakom univerzitetu i to bi pomoglo Subotici da vrati stari sjaj. To bi opet bio grad pun života, pun studenata iz cele Evrope, sa jednim univerzitetom koji je u svetskim razmerama sasvim dobar. To bi i za privredu naše zemlje imalo dobre efekte. Toga nema. Međutim, šta on radi? Ratuje protiv Univerziteta u Beogradu (koji je u svetskim razmerima također dobar i spada u 2% najboljih univerziteta na svetu) i onaj ko vodi rat protiv tog univerziteta, njemu nije bitno kakav će taj univerzitet zapravo biti. On bi verovatno želeo da ga svede na ono što se zove teaching university (univerzitet koji služi samo poučavanju, a ne i nauci) umesto da bude research university (univerzitet koji u sebi objedinjava naučnu i nastavnu delatnost, odnosno u kojem je naučno istraživanje osnova poučavanja). To bi zapravo bilo u funkciji opšte neoliberalizacije koju režim sprovodi. U pitanju je konačno smeštanje Srbije na periferiju svetskog kapitalističkog sistema. To je nešto što izvesni krugovi iz Evropske unije pozdravljaju, a mene posebno boli, jer ako takav stav imaju prema nama, mi moramo da se borimo još žešće i ne smemo dati to da prođe, jer reč je o samom opstanku jednog društva. Ako budemo poraženi, to je sasvim neka druga priča, jer tada nema budućnosti za jedno društvo u kojem je prosečna starost stanovništva ionako preko 44 godine.

Pitali ste me za subjekta koji bi usmeravao te zahteve. Sada se formira studentski pokret kao politička snaga. Lista je već gotova, ali se s njom ne izlazi u javnost zbog toga da se tabloidima ne da mogućnost da se pljuvački odnose prema ljudima na toj listi. Dobar deo ljudi koji su na listi nisu navikli da ih režimski mediji razvlače u svojim prilozima i tekstovima. Imena koja su na listi će biti dovoljno ugledna u srpskom društvu i studentski pokret već sada, prema istraživanjima javnog mnenja, jeste prilično jaka snaga. Prema tome, to je ta snaga koja će postojati. Zajedno s nekim opozicionim partijama, to će biti većina.


Hoće li ubrzo biti izbora?

Verujem da ćemo mi do kraja godina imati izbore. Društveni život će biti toliko paralisan da on neće imati kud. Pritom mislim da što više odlaže to će biti gore po njega. Za njega bi bilo najbolje odmah da ih raspiše, ali on to neće učiniti, nego će ih i dalje odlagati. No, neće moći to da čini u nedogled. Mislio je da će pojačanom represijom policijskog aparata proteste ugasiti. Prevario se. Naravno, predviđanja u politici su vrlo problematična, jer, kao što je Karl Manhajm pisao još pre gotovo sto godina, politika je iracionalni manevarski prostor. Prema tome, tu uvek postoje određene stvari koje mi ne možemo da predvidimo i neka iznenadna pojava može značajno da promeni ovu dinamiku, ali meni se čini da je ova silazna putanja režima takva da može doći samo do ubrzanja njegovog klizanja niz strmu padinu.


Primjećujete li nedostatak kadrova u SNS-u? Djeluje da oni ne mogu proizvesti kvalitetan, obrazovan i sposoban kadar i da ih to sve više košta.

To je odavno tako. Šta je zapravo naprednjački režim? To je kombinacija – da se poslužim njihovim rečnikom – žutog ološa (sve najgore što je bilo u DS-u, LDP-u, G-17+, ali i DSS-u) i starog radikalskog šljama. Kod ovih žutih, tu i tamo, još neko i ima škole, a kod ovih drugih skoro da i nema. Sve škole koje tobože imaju, oni su kupili, pa je rezultat nedostatak kompetentnosti koji se vidi na svakom koraku. Ta nesposobnost, zajedno sa korupcijom, zapravo je i bila neposredni povod za ove proteste. Tako da je manjak kadrova nesumnjiv. Ono što me brine, kao građanina ove zemlje, jeste to da postoji manjak kadrova uopšte u Srbiji. Jako puno pametnog i stručnog sveta otišlo je vani i mi nemamo dovoljno stručnih ljudi. I mislim da će to biti jedan od naših najvećih problema kada se ovaj režim otprati tamo gde mu je mesto.


Neoliberalizam, kao ekonomska doktrina, prvi je put primijenjena u Čileu za vrijeme vladavine vojne hunte koja je na vlast došla državnim udarom 1973. Zajedno sa žestokim neoliberalnim ekonomskim mjerama instaliran je i tvrdokorni konzervativni društveni poredak u golpističkoj Pinochetovoj diktaturi. Ime toga pokreta je pinočetizam. Ukoliko se složimo da je Vučićeva vlada – nedvojbeno idejno desničarska – najneoliberalnija vlada u povijesti južnoslavenskih prostora, djeluje mi da bi prikladno bilo da je okarakteriziramo kao pinočetnističku.

Da. Sasvim sam saglasan i mislim da je ovaj pojam koji ste iskoristili sasvim na mestu. To jeste pinočetnizam jer ovaj režim računa sa jako puno desničarske ideologije, a u koju je ugrađen neoliberalizam. Tu savršeno dobro sapostoje neka vrsta kič pravoslavlja, ksenofobični nacionalizam i autoritarnost vođe. To su već klasična mesta krajnje desničarske ideologije koju ovaj režim baštini još iz radikalskih vremena. Sve je to izašlo iz Šešeljevog šinjela. Nema tu mesta za preterano iznenađenje. Takođe, kada je reč o neoliberalizmu, Srpska radikalna stranka imala je najneoliberalniji ekonomski program u Srbiji, još devedesetih godina. Oni su kopirali tadašnji neoliberalizam francuskog Nacionalnog fronta, čiji se vođa (Žan-Mari Le Pen) hvalio da je uveo reganomiku pre Regana. I zaista, programske osnove Nacionalnog fronta bile su izrazito neoliberalne. To je počelo polako da se menja 1995. kada su shvatili da komunisti više nisu glavni problem i da se može koristiti velfer šovinizam umesto ove neoliberalne ekonomske politike koju primenjuje režim u Srbiji. Ovde se primenjuju izrazite mere štednje, zdravstvo je potpuno rastureno, sada svedočimo udaru na prosvetu, rasturaju se sistemi socijalnog staranja. Zapravo, ovde je uništeno sve što je namenjeno dobrobiti običnog građanina i čoveka. Vi ne možete imati uspešno društvo ako to društvo ne čine zdravi i obrazovani ljudi, a ovde se vodi rat protiv zdravstva i prosvete koji treba da neguje takve ljude. Kada imate takvu vrstu neoliberalnih politika – potpuno razobručenih – imate ovakav jad i ovakvu nesreću u kojoj se trenutno nalazi društvo u Srbiji.


Prokomentirajmo i srbovanje na vidovdanskim protestima. Govorio je Milo Lompar, citirao se Vladika Nikolaj, slušali smo tlapnje o svetoj srpskoj zemlji...

Rečene su neke stvari koje nikako nije trebalo da budu izrečene. Počnimo sa Vladikom Nikolajem. Ljudi su povedeni Srpskom pravoslavnom crkvom koja ga je proglasila za sveca, a čovek je gajio fašistoidnu ideologiju. Ja sam već pisao i objavljivao o tome, citirajući ono što je taj čovek govorio. Nije reč samo o antisemitizmu, nego je kod njega bila reč i o shvatanju Srba kao arijevskog naroda; Srba koji su tu da spavasaju Evropu i slično. Sve je to zlo i naopako. Taj mladi čovek koji ga je citirao (a sada ga je ovaj bezumni i nehumani režim uhapsio) verovatno ništa ne zna o tome. On studira udaraljke na Džez smeru Fakulteta muzičke umetnosti, religiozan je i prima sve to zdravo za gotovo. Verovatno mu nedostaju određena znanja iz drugih oblasti kao što su sociologija ili istorija. Što se tiče pominjanja integralnog srpstva o kojemu je govorio Milo Lompar, to je takođe jako loše, jer podseća na integralni nacionalizam iz prve polovine 20. veka, koji je ostavio tragične posledice u čitavoj Evropi i nije nimalo uputno da se to pominje, a naročito ne u savremenom kontekstu još uvek živih i bolnih rana iz ratova poslednje decenije prošlog veka.

Da sam imao priliku da govorim, svakako bih počeo govor pozdravom studentima iz Novog Pazara. Mislim da je najblagorodnije nasleđe čitavog studentskog pokreta bilo ponovno javljanje solidarnosti uopšte među građanima. Po prvi put se videla jedna solidarnost koja se kapilarno širi društvom. Onda ni religijske ni konfesionalne razlike i granice nisu bile dovoljne da suzbiju to širenje solidarnosti. U tom smislu, to je do sada najvažniji rezultat protesta i mi bismo kao društvo krahirali, ako taj rezultat ne bismo negovali i ako posle odlaska ovog zlotvornog režima ne bismo izgradili jedno društvo bazirano na opštoj solidarnosti; a naročito na solidarnosti između Srba i Bošnjaka, pravoslavnih, muslimana i neverujućih. To je nešto što bi trebalo da bude zalog za umniju i čovečniju budućnost.

Nažalost, rečene su neke stvari koje po mom ubđenju nije nikako trebalo da se kažu, a neke druge stvari koje je trebalo reći nisu rečene. Međutim, ostajem deo ovog pokreta jer smatram da bez tog pokreta ovaj režim ne može da bude pobeđen. U ovom trenutku, mi moramo idejno-političke razlike da stavimo po strani, sve dok se režim ne pobedi. A onda ide normalna ideološka borba. Znate, potpuno je nenormalno da Milo Lompar i ja budemo na istoj strani, ali u ovoj situaciji on i ja smo od samog početka bez zadrške podržavali studente i to nas obavezuje. Među nama postoje ogromne razlike i preko tih razlika ne treba prelaziti. Potpuno je jasno da se mi dijametralno razlikujemo oko pogleda na značaj npr. vere u društvu, gde treba da bude mesto Srpske pravoslavne crkve u njemu, te da mislimo različito o tome da li treba da imamo integralni nacionalizam ili jedan patriotizam koji uključuje sve građanke i građane, bez ikakvog obzira na etničke, konfesionalne ili bilo koje druge razlike. Ovo društvo ne može da funkcioniše ako postoje građani prvog i drugog reda. To nije čovečno, a samim tim ne može da bude ni poželjno.

Loše se govori(lo) o bratstvu i jedinstvu, možda zbog toga što je to bila jedna krilatica koja se izraubovala preteranim korištenjem, ali je sama ideja bratstva i jedinstva izuzetno plemenita. Ona podrazumeva da smo svi braća, da treba da budemo zajedno i međusobno jednaki. Ništa plemenitije od toga nema. To se suštinski bazira na vrednostima Francuske revolucije, koje su komunisti prihvatili, i onda se služili jednom takvom krilaticom zarad pacifikacije i unapređenja društva. Ne zaboravimo, u Drugom svetskom ratu su se ljudi klali zbog ideološke manipulacije pripadnosti različitim konfesijama. Partizani su tu bili element koji je uneo nešto novo: jednu ideju da ne treba da se koljemo zbog identitetskih razlika, već da treba da smanjujemo izuzetno velike društvene nejednakosti, što je uveliko i urađeno u socijalističkoj Jugoslaviji. I to je nešto što mi danas treba da baštinimo od komunističkog pokreta, jer vodi društvenom razvoju i pravdi.

Razgovarao: Darko Vujica, Prometej.ba