Jedan od najvećih savremenih pisaca i satiričara našeg jezika, Svetislav Basara, poslije 28 godina ponovo je posjetio Mostar. Ovaj put ne samo kao turista. Prije književne večeri, zamišljene kao neobavezni razgovor o literaturi između prijatelja, odnosno između njega i Petra Arbutine, urednika i književnog kritičara, s njim smo razgovarali o nestabilnosti svjetova, rastresanju jezika, Andriću, Srbiji danas. Otkrio nam je ponešto i o novom romanu koji privodi kraju, a za koji kaže da je stvarna rekapitulacija.


Harun Dinarević: Volio bih da krenemo od publicističkog dijela vašeg posla, od kolumni. U posljednjem periodu, otkako su se ponovo intenzivirali protesti u Srbiji i vidovdanska ikonografija njima, vrlo ste kritični bili, rekao bih s pravom, prema smjeru u kojem idu ti protesti, odnosno ideološkom okviru koji su studenti prihvatili…

Svetislav Basara: Ne svi, to treba reći. Ne svi. Što je Latinka Perović govorila, ima dominantna elita i neželjena elita. Ta dominantna uvijek uvek nametne svoj narativ.


Kamo vidite da smjera razvoj situacije ovog društvenog trenja koje traje već neki period?

U Srbiji moj je osećaj da je prilično bezizlazno i ovo može ovako da traje dugo. Ljudi stalno govore da ne može više ovako, ali ovo može da traje deset godina.

Naprosto to je rđava beskonačnost koja se hrani sobom i to može beskonačno da ide. Moglo bi ustvari da bude zaustavljeno i preusmereno nekakvom politikom koja bi redefinisala državu Srbiju: šta ona hoće od sebe, kakvi su joj planovi, da nacrta granice, prije svega. To su fluidne granice, nema ih.

Ali te politike nema na pomolu. Devedesetih je bilo, ni tada nije bila većinska, ali je bila agilnija malo, tako da je uspela neke pomake da napravi i posle je to brzo preuzela ta vidodanski dogmatska Srbija sa srpskim idejama, srpskim stanovištem, srpskom mišlju i sa tom pričom koja sada traje već blizu 170 godina.

Hajdemo ipak da pređemo na književnost. Koliko sam ja razumio iz svog skromnog čitalačkog iskustva Vaših djela, Vi ste se držali stilsko-poetičke linije žanrovske eklektičnosti koja je uvijek vodila u satiru. Uvijek je tu neki nestabilni svijet sa nepouzdanim junacima, sav iscjepkan u fragmente. Koliko ste varirali u tim postupcima i motivima kroz različite spisateljske faze?

Sada je to već povelik opus, razne su tu faze bile, ali ta nestabilnost je uvek prisutna jer naprosto ovaj svijet nije stabilan. Sve je u previranju, u neprestanoj promeni, a to pesnici i neki prozaici osećaju i iz pozicije te nestabilnosti pišu. E onda je to išlo od raznih ličnih nestabilnosti u početku, preko društvenih nestabilnosti, do nestabilnosti nekih izmaštanih svetova koji ništa nisu stabilniji od ovih postojećih.

Ne kontrolišem ja to, to zapravo pogovori iz mene i ja napišem.


Teorije zavjere su također jedan od motiva koji koristite da kažete neke društvene ili estetske istine. Sad svjedočimo ovom svijetu, neki kažu postistine, gdje su teorije zavjere postale sveprisutne jer svako može napisati i objaviti šta hoće. Kako je vama bilo posmatrati, ako se slažete uopšte s ovom tvrdnjom da su prisutnije, tu društvenu transformaciju?

Na koju transformaciju mislite?


Evo, naprimjer, mislim i na nepovjerenje u nauku u savremenom društvu i na nemogućnost da se dođe do nekog šireg društvenog konsenzusa oko nekih istina?

Ne znam koliko je ikad poverenje u nauku bilo učvršćeno i da li treba apsolutno i bezrezervno verovati u nauku. Nauka je jedan skup prihvaćenih saznaja u tom momentu. Nauka se uvek zaustavlja tamo gde bi trebala da počne, gde počinje nepoznato. Naravno, tokom vekova iskustva, na osnovu tih znanja organizujemo život i to funkciniše, ne uvek savršeno, ne uvek dobro, ali ništa na ovom svetu nije savršeno. Nepovjerenje u nauku – to je nekako teže objašnjiva stvar. Zapravo, malo je neverovatno, recimo, da se širi pokret u Srbiji, ne znam kako je to u BiH, gde je sve više ljudi koji ne veruju da je Zemlja okrugla, u neke stvari koje su manje-više očigledne. Sada se vraćaju nekakva predmoderna stanja svesti, da se sve više ljudi okreće magijskom načinu mišljenja, magijskom načinu rešavanja problema, onoj najbanalnijoj magiji, čaranju kod vračara. Svet ide nekom krivudavom linijom. Velika je zabluda da ide nekom uzlaznom linijom neprestanog progresa – krene malo, pa se spusti, pa krene, pa se spusti. Ja već podugo živim pa sam upamtio taj period ogromnog poverenja u nauku i ogromnog optimizma, pa se onda to urušilo, a kad će ponovno, i da li će da krene uzlaznom linijom, to ne znam.


Kakvu ulogu danas igra književnost u takvom svijetu?

Nikad se više nije štampalo, govorim za prostor bivše Jugoslavije, nikad se više knjiga nije prodavalo, ali književnost je potpuno na marginama. Nije ona nikad bila nekakav snažan faktor, ali imala je neku auru, imala je uticaj na mnogo veći krug ljudi nego što danas ima. Pretvara se u zabavu, prosto je deo industrije zabave i sve je više takvih proizvoda koji služe da se ponesu na plažu da se pročitaju i ostave ondje pored suncobrana.


I to sam Vas također htio pitati: Jednom ste rekli da ni pisanje, ni čitanje nisu zabava. Ja ipak računam na tu ludičku funkciju književnosti, da nas zabavi, uz sve ostale njene aspekte. Vi ste majstor satire i kad domislite neke koncepte koje poslije ispišete, da li Vam stvarno ne bude nikad zabavno?

Gotovo uvek mi je zabavno, ne znam zašto bih i pisao da mi nije zabavno, ali istovremeno tu zabavnost nije lako postići, mora se raditi, mora se prepravljati. Pisanje je rudarski posao. Moji neki zemljaci kažu za mene ‘evo, baš ga briga, celi život ništa nije radio, samo pisao po novinama i knjige’’. Kao da sam vašarski mađioničar koji dva-tri puta prebaci loptice i nekako se provuče kroz život. Ne shvataju ozbiljnost literature, ne shvataju uopšte ozbiljnost pisane reči. U mojoj mladosti je vrlo ozbiljno shvatana. Jeste to bio socijalizam, ali je vrlo ozbiljno shvatana i onda je ozbiljnost tog shvatanja postepeno sve više slabila, tako da se na kraju, sredinom osamdesetih, ona pretvorila delom u propagandu, delom u laku zabavu, delom u jalovo eksperimentisanje. Prosto od tog jednog neodređenog momenta nije bila ono što je bila do tada, niti je imala takvu snagu, izgubila je zauvek i to je tako.


Iz ugla neke moje generacije čini se da se satira rastočila u druge žanrave, dolaskom interneta. U neke vizualne ili multimedijalne forme.

Ako mislite na društvene mreže, to ne može biti satira. To može biti i nešto glupo ili glupo smešno. Plodovi stvarne kulture ne mogu se nikako predstaviti u video formatu. Slikajte Borgesovu priču i ispašće cikuzijada. Nije to format koji ima dubine. To su gomile informacija i ne može uopšte da se uprati. Što je najopasnije od svega toga, pogotovo za mlade generacije, čak i za mene ovako matorog, kad zaboravim telefon, nije mi lako. Ljudi više nemaju svojih misli. I bez telefona, nisu sve naše misli autentično naše. Tu se povlači ono što čujemo, što se stotinama godina priča, mada mnogi misle da su sve to sami smislili… Ali ljudska svest se prazni od ličnog mišljenja i puni se spoljašnim utiscima koji su u 99 posto slučajeva besmislice obične ili ako nisu besmislice onda su obesmišljene. Imate, naprimer, ljude koji gledaju emisije posvećene avionskim nesrećama. To je prilično monstruozno. Tu su snimci padova aviona. Ljudi pasionirano gledaju gledaju velike tragedije kao što gledaju, na primer, fudbalsku utakmicu. Na fudbalskoj utakmici najgore što se može desiti je da neko slomi nogu. U tim nesrećama pogine 150 ljudi. Sve se to polako subliminalno uvlači i ne znam do čega će dovesti.


“Lomljenje kičme jezika” – tu sam metaforu primijetio u jednom Vašem intervjuu…

To je neko napisao, nisam ja to rekao, ali je dobro napisao. Jezik se s vremenom kameni. Sve više upotrebljavamo gotove šablone, prefabrikovane. Ima ljudi koji tokom života ne izgovore ništa originalno. Izmenom reda reči, spajanjem nekih reči koje u uobičajenim situacijama ne stoje zajedno, pokušavam da taj jezik rastresem malo, kao što je Celine francuski jezik, koji je sjajan, ali se s vremenom skamenio, postao kodifikovan, protresao svojim inovacijama, uvođenjem žanra, uvođenem svojih izmišljenih reči. Kada se tako uradi, onda se resetuje i glava čitaoca, a prvenstveno moja glava.


Koliko se Vi borite sa pređašnjim Basarom kao autorom u tom pokušaju da rastresete jezik. Imate li strah da se Vaš jezik okamenio u tom traženju?

Iz knjige u knjigu ja gledam da prevaziđem ono što sam ranije radio. Tek kad čovek dublje uđe u pisanje shvata koliko se jezikom vrlo malo šta može precizno reći. Puno je tu praznih hodova u jeziku. Jako je teško opisati i izraziti nešto suptilno. Jezik je vrlo nesavršen jer misao nije jezik. Misao se u deliću sekunde prevede, ali to nije to. Jezik bitno redukuje misao.


Mnogo ste se bavili Andrićem, ali onom srpskom mitologiziranom verzijom Andrića. Koliko Vam je poznata njegova bošnjačka mitologizirana verzija?

Stavaljao sam Andrića u prilično ironične i nedolične situacije, što je potpuno legitimno u književnosti, jer Andrić je naprosto jedna takva veličina da ga se ne može uvaljati u blato. Znam da su ovdje u Bosni pisali nekakve studije da je Andrić ustvari inspirator rata… Međutim, moje lično mišljenje je da on nije imao dobro mišljenje ni o Srbima, ni o Hrvatima, ni o Bošnjacima, i mislim da s dobrim razlogom nije imao dobro mišljenje. On je na jedan maestralan historijski način predstavio Bosnu, ne kakvom je bila, jer literatura nije fotoaparat, ali je pogodio te stalne netrepeljivosti, stalnu podozrivost, koje su eskalirale videli smo kako pre 30 godina. Mislim da nije navijao ni za koga. On se u jednom momentu izjasnio kao Srbin, ali mislim da je njemu to bilo potpuno svejedno. Da je video bolji račun da se izjasni kao Hrvat, on bi se izjasnio kao Hrvat. On je to shvatao kao jedan od načina na koji će naći svoj mir. On je živeo u Beogradu – znači ja sam Srbin, ostavite me na miru. Bilo je pokušaja da ga se prevede u pravoslavlje… Andrić je imao jednu ogradu od ovog sveta, nije da ga nije voleo, ali naprosto nije imao visoko mišljenje o njemu. U njegovom pisanju se oseti da je njemu žao što je tako, ali je pisao kako je mislio da jeste bilo i vrlo verovatno slično je bilo.


Šta poslije “Rekapitulacije”?

Poslije “Rekapitulacije” je bio još jedan roman, “Minority Report”. Upravo privodim kraju roman koji se zove “Đinđić: Memoari s onu stranu groba”. Ovo je rekapitulacija, a “Rekapitulacija” nije rekapitulacija.


Držite se starih sredstava u njemu?

Kako Đinđić gleda na sve to o čemu sam pisao u zadnjih četiri-pet romana. Njegova verzija događaja. Prepuna je satire i ironije, svega i svačega.


Vi sebe smatrate liberalnim demokratom i koliko sam razumio Đinđić Vam je važan kao ličnost koja je u jednom trenutku bila prelomna, pa se nije ostvarilo sve ono, što ste možda i Vi očekivali?

On je jedan od onih ljudi koje ova zemlja nije bila zaslužila. Potpuno je pao u zasenak njegov političko-filozofski rad. Naprosto je filozofski video sve probleme Jugoslavije, što će reći Srbije. Video je gde su nesuglasice, da su temelji društva na fikcijama, na nedefinisanim temeljima, uz sve nestabilnosti. On je mislio da će moći da se to reši, ne nekakvim intervencijama, nego oslobađanjem ljudske ličnosti. Problem je kolektivizam, ne samo kod Srba, nego svih ovdje. Dekolektivizacija znači da ljudi se oslobode, preuzmu odgovornost, da se odvaže i ne očekuju od predsednika opštine da im baci po komad hleba. To nije moglo da prođe. Ja sam do prije 10 godina mislio, barem malo, da to nije nemoguće.


A sada?

Naprosto nema političke snage koja ima takvo nešto u partijskom programu. Sve su to ili potpuno nedefinisane srpske opozicione partije koje smisle neko ime i nemaju nikakvu ideologiju, odnosno imaju neku “ideologiju” da su protiv Vučića. Vučić ne valja, onda su oni dobri, a to ne može proći kod srpske populacije. Jako loše prolaze na izborima. Pri tome nemaju članstva, nemaju stranačku strukturu.

Razgovarao: Harun Dinarević, Prometej.ba