Početkom januara 2023, dok su se u Bosni i Hercegovini vodili pregovori o formiranju nove vlasti, Nermin Nikšić je u intervjuu za InfoRadar odgovarao na optužbe SDA da je sporazum Osmorke sa HDZ-om i SNSD-om napravljen na štetu državnih interesa i NATO integracija. Nikšić je branio sporazum, podsećao na ono što je prethodna vlast sama prihvatala i u jednom trenutku izgovorio rečenicu u kojoj se već nazire problem koji će nas ovde zanimati. „Mi nismo oni i mi ćemo raditi na rješavanju problema, a ne stalno ponavljati šta su oni radili.“ Nekoliko rečenica kasnije ipak su se pojavili upravo „oni“, zajedno sa kriminalom, korupcijom i odgovornošću prethodne vlasti — ut erat expectandum.

U tome nema naročite kontradikcije ako se politika posmatra onako kako se stvarno odvija. Nova vlast nasleđuje odluke prethodne, rezultati se mere u vremenu, političke stranke imaju istoriju, a neko ko optužuje drugoga može imati sopstveni račun koji je sasvim legitimno otvoriti. Poređenje je zato sastavni deo političkog prosuđivanja. Teško bismo mogli da kažemo da je jedna vlada uspešna bez nekog etalona prema kojem se njen učinak može meriti, niti bi zahtev za doslednošću imao smisla ako nikada ne bismo smeli da pitamo kako je isti politički akter postupao kada su se uloge promenile.

Teškoća počinje nešto kasnije, kada poređenje promeni posao koji obavlja. Tvrdnja o određenom postupku može se proveravati prema činjenicama koje se na taj postupak odnose. Pitanje da li je prethodna vlast bila gora pripada drugom nivou procene, baš kao što pitanje da li postoji bolja politička alternativa pripada odluci o budućem izboru. Ta pitanja mogu biti povezana, ponekad čak veoma tesno, ali odgovori na njih nisu međusobno zamenljivi. Činjenica da je prethodnik napravio veću štetu ne utvrđuje da sadašnji postupak nije štetan. Dokaz da opozicioni političar primenjuje dvostruki standard može ozbiljno narušiti njegov kredibilitet, ali sam po sebi još ne pobija tvrdnju koju je izneo.

Politički govor tu dobija veliku prednost nad uredno složenim argumentom, jer ne mora nužno da dokaže da kritika nije tačna, već je sasvim dovoljno da pronađe poređenje prema kojem ona izgleda manje važna.

„A šta su oni?“ zato nije zanimljivo kao jezički trik. U toj kratkoj rečenici može se promeniti referentni okvir političkog suda. Umesto pitanja koliko je neki postupak opravdan, zakonit ili odgovoran, u središte dolazi razlika između dve strane. Ako je druga strana bila gora, sopstveni propust dobija blažu političku težinu. Ako alternativa nije ubedljiva, postojeća vlast dobija dodatno opravdanje koje ne proizlazi iz kvaliteta njenog postupanja. Ako svi lažu, pojedinačna laž gubi deo svoje moći da diskvalifikuje onoga ko ju je izgovorio. Činjenica može ostati ista, dok se standard prema kojem je procenjujemo pomera.

U svakodnevnom razgovoru to se možda najjasnije vidi u pitanju „Dobro, a koga bi ti?“ Ono je često sasvim razumno. Kada čovek odlučuje kome će dati glas, kvalitet alternative očigledno pripada problemu o kojem odlučuje. Međutim, isto pitanje može dobiti sasvim drugu funkciju ako se pojavi kao odgovor na tvrdnju da je vlast zloupotrebila instituciju, lagala o određenoj činjenici ili prekršila sopstveno obećanje. Kritičar tada više ne mora samo da obrazloži svoju kritiku. Od njega se očekuje i da proizvede prihvatljiviju vlast, kao da validnost prve tvrdnje zavisi od uspeha druge.

U teoriji argumentacije ovde postaje važan teret dokazivanja. On pripada tvrdnji koju neko iznosi. Ko tvrdi da je određena politika proizvela konkretnu posledicu mora za tu vezu ponuditi razloge i dokaze. Ako iz toga zaključi da određena opoziciona opcija zaslužuje vlast, otvorio je novu tvrdnju i mora opravdati i nju. Politička rasprava te nivoe često sabija jedan u drugi. Kritika sadašnjeg stanja tada se tretira kao prećutna podrška nekoj alternativi, a slabost te alternative vraća se unazad kao navodni argument u korist postojećeg stanja.

Zbog toga ni izraz whataboutism sam po sebi ne rešava mnogo. Savremena teorija argumentacije upozorava da „šta je sa…?“ može biti potpuno relevantan odgovor kada proverava dvostruki standard, licemerje ili izbor kriterijuma. Scott Aikin i John Casey upravo zato tretiraju whataboutism kao složeniji metaargumentativni potez, čija vrednost zavisi od toga šta poređenje radi unutar konkretne rasprave. Isto pitanje koje u jednom razgovoru razotkriva nedoslednost u drugom može poslužiti da se prvobitna odgovornost izgubi među novim optužbama.

Ta razlika je posebno važna u politici, gde odgovornost gotovo nikada nije samo pitanje karaktera pojedinca. Funkcija nosi ovlašćenja, obaveze i mogućnost da se odluke pretvore u posledice za druge. Mark Bovens javnu odgovornost opisuje kroz odnos u kojem je akter dužan da svoje postupanje objasni i opravda pred forumom koji može da postavlja pitanja, prosuđuje odgovor i izvede određene posledice. U takvom odnosu tuđa krivica može otvoriti novi predmet odgovornosti. Ne može sama po sebi zatvoriti prethodni.


Tuđa krivica kao mera


Marinko Čavara je početkom 2016, tada kao predsednik Federacije BiH, komentarisao istupe Željka Komšića i Nermina Nikšića u trenutku političke krize i mogućnosti njihovog ponovnog približavanja vlasti. Njegov odgovor najpre se odnosio na period u kojem su dvojica političara zajedno delovala u SDP-u, zatim na rezultate tadašnje vlasti i njihovo pozivanje na ustavnost, da bi završio pretpostavkom da računaju na zaboravnost građana o tome „šta su oni radili dok su bili na vlasti“.

Ovde bi bilo previše jednostavno staviti etiketu whataboutisma i smatrati analizu završenom. Čavara je bio upitan upravo o Komšiću i Nikšiću, njihov politički bilans je zbog toga imao određenu relevantnost, a iskustvo prethodne vlasti sasvim legitimno može uticati na procenu kredibiliteta ljudi koji sada zahtevaju drugačiju politiku. Problem je suptilniji i nastaje kada se iz procene kredibiliteta govornika neprimetno pređe na procenu istinitosti onoga što govori. Političar može biti nedosledan, oportunista ili loš bivši upravljač, a da njegova konkretna primedba ipak bude tačna. Biografija optuživača i sadržaj optužbe pripadaju povezanim, ali epistemološki odvojenim pitanjima.

Klasični tu quoque upravo tu dobija svoju privlačnost. Ako osoba koja osuđuje određeni postupak sama ima istoriju istog ili sličnog ponašanja, njena nedoslednost lako postaje centralna činjenica rasprave. Scott Aikin je još 2008. pokazao da argument iz hipokrizije ne treba automatski odbacivati kao irelevantan, jer u pojedinim okolnostima može opravdano dovesti u pitanje iskrenost, kompetenciju ili praktičnu održivost nečijeg zahteva. Kasnije su Aikin i John Casey istu opreznost preneli na whataboutism i pokazali da „what about“ argument ponekad može ispravno ukazati na pogrešno izabranu tačku poređenja ili nepotpun skup dokaza.

Upravo zbog toga politička upotreba tuđe krivice zaslužuje više od lova na logičke greške. Ako je političar koji zahteva transparentnost četiri godine skrivao javne podatke, njegova prošlost ima smisla u raspravi o tome koliko je njegov sadašnji zahtev principijelan. Ako se iz te činjenice izvede zaključak da podaci koje sada traži zato ne treba da budu objavljeni, učinjen je dodatni korak koji prethodna hipokrizija sama ne može da opravda. Jedno pitanje tiče se doslednosti onoga ko govori, drugo standarda koji treba da važi nezavisno od njegovog karaktera.

Politička lojalnost može upravo na tom prelazu dobiti prostor koji joj je potreban. Od pristalice se tada ne zahteva da porekne neprijatnu činjenicu, što bi često bilo teško i psihološki skupo. Dovoljno je da pronađe drugu činjenicu koja menja njenu relativnu težinu. Korupcija ostaje korupcija, ali prethodnici su imali veću aferu. Nepotizam ostaje nepotizam, ali protivnička stranka je zapošljavala više svojih ljudi. Neispunjeno obećanje ostaje evidentirano, ali podsećanje na još gore obećanje prethodne vlasti menja politički utisak pod kojim se ono procenjuje. Na taj način odbrana može ostati činjenično zasnovana čak i kada činjenice koje navodi ne odgovaraju na prvobitni zahtev za odgovornošću.

Tu se pojavljuje ono što bismo mogli nazvati komparativnom krivicom, uz ogradu da taj izraz ovde koristimo kao analitički opis, a ne kao etabliranu kategoriju političke psihologije. Njena snaga počiva na tome što ne zahteva nevinost sopstvene strane. Politička lojalnost može preživeti i priznanje prestupa ukoliko se istovremeno sačuva povoljniji odnos prema protivniku. „Naši“ ne moraju biti dobri u apsolutnom smislu, dovoljno je da u poređenju sa „njihovima“ ostanu bolji, manje loši ili makar manje opasni, pri čemu odgovornost formalno ostaje priznata dok joj se referentna tačka pomera.

Ovakav obrazac posebno je stabilan zato što politički sud retko nastaje u uslovima neutralnog posmatranja. Građani već imaju prethodne simpatije, iskustva, identitete i očekivanja, pa nova informacija ulazi u sistem koji nije prazan. Psihološka literatura o motivisanom rezonovanju upravo tu postaje korisna, jer pokazuje da željeni zaključak ne mora proizvesti grubo poricanje činjenica. Mnogo češće utiče na način na koji se činjenice traže, vrednuju i međusobno povezuju, tako da čovek može sačuvati osećaj da je njegov zaključak razuman i onda kada je kriterijum procene postao povoljniji za stranu kojoj je već privržen.

Takav mehanizam dobija još veći politički domet kada „oni“ prestanu da označavaju prethodnu vladu ili opozicionu stranku. U postjugoslovenskim društvima granica između političke i kolektivne pripadnosti dovoljno je porozna da se račun protivnika može proširiti mnogo dalje, sve do naroda, entiteta, rata i nasleđene istorijske krivice. Tada poređenje više ne govori samo o tome ko je lošije upravljao državom, već počinje da određuje kome se uopšte priznaje pravo da zahteva odgovornost.


Kada „oni“ postanu narod


Političko poređenje dobija drugačiju težinu kada se granica između političkog aktera i kolektiva kojem pripada počne gubiti. Milica Đurđević Stamenkovski je 6. avgusta 2025. postupak kojim je Miloradu Dodiku oduzet mandat predstavljala kao udar koji prevazilazi njegovu političku sudbinu i zahvata Republiku Srpsku, njen ustavni poredak i „volju srpskog naroda“. Takva formulacija ne govori samo o tome da li je određena odluka prema Dodiku pravno ili politički opravdana. Ona menja jedinicu na koju se posledice te odluke odnose, pa se postupak prema jednom nosiocu funkcije uvodi u širi odnos prema instituciji, entitetu i kolektivu koji ga je birao.

U tome postoji stvaran politički problem koji ne treba karikirati. Izabrani funkcioner ne postoji izvan institucije koju predstavlja, a odluka kojom se on uklanja može imati posledice za birače, raspodelu političke moći i funkcionisanje institucija. Osporavanje odluke zbog toga nije samo po sebi dokaz nacionalističke manipulacije. Analitički važan trenutak nastaje kada se granica između odgovornosti nosioca funkcije i statusa kolektiva koji on predstavlja toliko suzi da postupak prema prvom počne da zahteva politički sud o drugom.

Tada se menja i cena kritike. Građanin više ne razmatra samo da li je određeni političar prekoračio ovlašćenja, prekršio zakon ili zloupotrebio funkciju. U procenu ulazi dodatno pitanje šta prihvatanje takve kritike znači za njegov odnos prema sopstvenoj grupi. Ako se političar dovoljno uspešno predstavi kao njen institucionalni izraz, nepovoljna činjenica o njemu može dobiti značenje nepovoljne tvrdnje o nama.

Socijalna psihologija odavno pokazuje da pripadnost grupi utiče na način na koji političke informacije postaju relevantne. Kod motivisanog rezonovanja čovek ne bira nužno između činjenice i laži u njihovom najgrubljem obliku. Mnogo češće bira između različitih načina na koje će istu činjenicu protumačiti, koliko će joj težine dati i sa kojim će je drugim činjenicama povezati. Kada politička identifikacija postane dovoljno snažna, odbrana sopstvene strane može ostati sasvim racionalno strukturisana na površini, iako se kriterijum kojim se meri odgovornost ne primenjuje podjednako na sve aktere.

U postjugoslovenskom prostoru takav mehanizam dobija dodatni istorijski materijal. „Oni“ više ne moraju biti prethodna vlada. Mogu postati Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Sarajevo, Banja Luka, Zagreb ili Beograd, zavisno od toga koja se politička zajednica u konkretnom trenutku konstruiše kao relevantna. Savremena odgovornost tada ulazi u račun u kojem se nalaze rat, žrtve, presude, prethodne političke odluke i nasleđena iskustva nepravde. Sve te činjenice mogu biti istorijski važne, ali sama njihova težina ne određuje unapred odgovor na pitanje ko je odgovoran za konkretnu odluku donetu danas.

Tu se javlja jedna od najotpornijih formi komparativne krivice. Ako je druga strana počinila teže prestupe, standard prema sopstvenoj strani može se neprimetno spustiti. Politički zahtev tada se spušta na poređenje u kojem je dovoljno da postupanje „naših“ ostane prihvatljivije od postupanja „njihovih“. Takva promena merila naročito je pogodna za društva u kojima političke elite raspolažu dugom istorijom stvarnih trauma i stvarnih nepravdi, jer manipulacija ne mora da počiva na izmišljenom događaju. Dovoljno je da se autentično istorijsko iskustvo uvede u raspravu u kojoj ono preuzima posao koji ne može samo da obavi.

Otuda i jedna važna granica. Pozivanje na zločine, diskriminaciju ili istorijsku nepravdu drugog kolektiva može biti potpuno relevantno kada je predmet rasprave upravo istorijska odgovornost, bezbednost ili odnos institucija prema prošlosti. Njegova argumentativna funkcija menja se kada se njime pokušava umanjiti odgovornost aktuelnog političkog aktera za postupak koji zahteva sopstveno obrazloženje. Istorijska krivica ne nestaje time što odbijamo da je koristimo kao univerzalnu valutu za poravnanje svakog novog političkog računa.

U tom smislu, formulacija „A šta su oni nama radili?“ može imati daleko veći politički domet od običnog skretanja teme. Ona proširuje referentni okvir sve dok pojedinačni postupak ne postane samo jedna stavka u bilansu čitavih grupa. Što je bilans veći, to je lakše pronaći događaj prema kojem će sadašnja odgovornost izgledati manja.

Negde na tom mestu dobro bi stao i Božovićev rez iz Otvorenih vrata. „Nije u pitanju ko je više lagao, nego ko je bolje lagao.“ Odmah zatim dolazi i ono hladnije zapažanje da se „ljudi dele na one koji imaju šta da kažu i na one koji se slažu“. Politička laž dobija snagu kada ne zahteva od publike da prihvati potpuno novu stvarnost, već pronađe postojeći strah, lojalnost ili istorijsko iskustvo kroz koje će publika sama završiti argument.


Ko duguje odgovor


Politička odgovornost postaje jasnija kada se odvoji od opšteg moralnog utiska o tome ko je „dobar“, a ko „loš“ politički akter. Funkcija podrazumeva ovlašćenje, a ovlašćenje podrazumeva mogućnost da se odluke pretvore u posledice za druge. Zato nije svejedno da li neku tvrdnju iznosi opozicioni odbornik, ministar, predsednik vlade ili čovek koji raspolaže čitavim institucionalnim aparatom. Različit obim moći proizvodi različit obim odgovornosti, čak i onda kada su svi učesnici javne rasprave sposobni za manipulaciju, nedoslednost ili političku laž.

Mark Bovens javnu odgovornost vezuje za odnos u kojem je nosilac funkcije dužan da objasni i opravda svoje postupanje pred forumom koji ima mogućnost da postavlja pitanja, procenjuje odgovor i iz njega izvodi određene posledice. Takvo određenje je korisno upravo zato što političku odgovornost ne svodi na nečiji karakter. Čovek može biti moralno neprijatan, politički licemeran ili ideološki odbojan, a da iz toga još ne sledi njegova odgovornost za konkretan događaj. Obrnuto, lična pristojnost i dobra namera ne oslobađaju nosioca funkcije obaveze da položi račun za odluke koje je doneo ili za dužnosti koje je propustio da izvrši.

U javnom govoru te razlike često nestaju. Uzročna odgovornost tiče se veze između postupka i posledice. Institucionalna odgovornost proizlazi iz položaja, nadležnosti i obaveze postupanja. Politička odgovornost uključuje polaganje računa za način na koji je vlast korišćena, čak i kada pravna ili neposredna uzročna krivica nije utvrđena. Moralna osuda predstavlja još jedno pitanje, jer zahteva sud o nameri, znanju, okolnostima i normi koja je prekršena. Kada se sve te ravni spoje u jednu reč „kriv“, politička rasprava dobija gotovo neograničen prostor za proizvoljno širenje i sužavanje odgovornosti.

To važi i za kritiku vlasti. Činjenica da neka vlada kontroliše institucije ne znači da je uzročno odgovorna za svaki zločin, nesreću ili društveni poremećaj koji se dogodio tokom njenog mandata. Ozbiljna kritika mora pokazati gde se nalazi veza između ovlašćenja, odluke, propusta i posledice. Ako je nema, politička antipatija ne može je nadomestiti. Upravo insistiranje na toj granici čini kritiku snažnijom, jer politički protivnik mnogo teže može odbaciti argument kao navijanje kada je standard kojim ga merimo isti onaj koji bismo primenili i na stranu kojoj smo naklonjeni.

Tu se vraćamo pitanju „A šta su oni?“ Tuđa odgovornost može biti potpuno stvarna. Prethodna vlast možda jeste kršila zakon, opozicija možda jeste licemerna, druga nacionalna politika možda zaista nosi sopstvenu istoriju nasilja ili diskriminacije. Nijedna od tih činjenica ne mora biti izmišljena da bi poređenje postalo problematično. Dovoljno je da se od činjenice koja otvara novi predmet napravi činjenica koja zatvara postojeći.

U tome se nalazi i razlika između doslednosti i ekskulpacije. Ako političar danas osuđuje postupak koji je juče branio, legitimno je pokazati njegovu nedoslednost. Ako je pitanje da li je današnji postupak opravdan, njegova jučerašnja hipokrizija ne daje odgovor sama za sebe. Jedan argument procenjuje doslednost govornika, drugi opravdanost radnje. Politička retorika ih često spaja jer je psihološki mnogo lakše diskreditovati onoga ko optužuje nego odgovoriti na optužbu koja ostaje neprijatna i nakon što je njegov karakter doveden u pitanje.

Slično važi za pitanje alternative. „A koga biste vi?“ postaje potpuno relevantno onda kada se odlučuje kome dati glas, ko može sastaviti vladu ili koja politika ima realnu šansu da zameni postojeću. Kritika određene odluke, međutim, ima sopstveni teret dokazivanja. Čovek može dokazati da je neka mera bila neuspešna, a da još nema konačan odgovor na pitanje ko bi njome upravljao bolje. Nedostatak političkog naslednika ne može retroaktivno promeniti posledice već donete odluke.

Politička lojalnost zato ne funkcioniše uvek tako što od svojih pristalica zahteva slepo verovanje. Mnogo stabilniji oblik odbrane nastaje kada činjenice ostanu priznate, ali se njihova težina stalno određuje prema povoljnijoj referentnoj tački. Jednom je to prethodna vlast, drugi put opozicija, zatim nacionalni protivnik, istorijska nepravda ili pretpostavka da bi svaka druga opcija bila gora. Tako se standard ne odbacuje otvoreno. On se pomera dovoljno često da nikada ne ostane dugo na mestu na kojem bi konkretna odgovornost mogla biti procenjena bez pomoći tuđeg računa.

Zbog toga politička kultura odgovornosti ne zavisi samo od toga koliko često javnost prepoznaje laž, korupciju ili zloupotrebu. Važno je i da li uspeva da zadrži isti predmet dovoljno dugo da se na njega zaista odgovori. Poređenje sa drugima može proširiti sliku, razotkriti dvostruke standarde i sprečiti selektivno pamćenje. Čim poređenje počne da određuje da li konkretan akter uopšte mora da objasni sopstveni postupak, dodatni kontekst ustupa mesto relativizaciji odgovornosti.

U tom smislu, pitanje iz naslova ostaje korisno upravo zato što nema jedan odgovor. Ponekad zaista treba pitati šta su „oni“ radili, jer bez toga ne možemo razumeti presedan, kontinuitet ili dvostruki standard. Ali nakon što njihov račun otvorimo, ostaje i račun onoga kome je prvo pitanje bilo postavljeno.

Ilhan Kokor, Prometej.ba