1,3 Ruke me više nisu boljele. Nisu bile gumene, ni osjetljive. Nisam bio mrtav umoran. Kašalj se smirio. Stari je pobjesnio. Ne zato što radim posao koji radim, svašta se u životu treba probati, tako je uvijek govorio, kao da je to izmislio. Naljutio se jer sam se navikao na taj posao, jer mi je jama postala normalna. Naljutio se jer se zabrinuo za mene. Ponajviše, naljutio se jer sam pobijedio.

Pozvao me da siđem na kafu. Mama je otišla do baba Finke, da joj nešto pomogne, tako je rekao.

Vidim ga kako sjedi na sećiji, tabla s kafom na stoliću, cigara mu se dimi među prstima.

Govori o rudniku. O svom životu. O teškoćama.

Rudar ne može ni dolje ni gore. Nema nazatka, ali ni napretka.

„Stari, ti više nisi rudar, odavno.“

On se pravi da ne čuje, nastavlja po svom. Rudari su u onaj vakat bili gospoda, pozdravljalo ih se na ulici, skidalo se kape pred njima, vodilo ih na parade, na novčanice ih se metalo. A sad? Sad su stoka koju tjeraju gdje im se ćefne. U jamu, na proteste, na izbore. A vi, tu pogleda u mene, vi divljaci ste najgori. Vi niste ni stoka. Vas nema. Može vas zatrpati, možete nestati s lica zemlje i nikog neće biti briga.

Osim mamu.

I mene. To kaže, pa povuče dim. Vrh cigarete se upali kao lampica za opasnost.

“A šta je s pijačarima?”

Stari ne haje. Govori o Starom Oknu. To je prastar rudnik, nikakav. Otvoren još za austrijskog vremena. Zatvorilo ga u staroj Jugoslaviji. Tito je stavio zabranu da se unutra uopšte ulazi. I sad mi pametnjakovići, pametniji i od Tite i od kralja, opet kopamo dolje. To stoji na iglama, a ne na potpornicima.

Onda srkne kafu, pogleda me, pa nastavi.

I sam sam dosad trebao vidjeti kako je dolje sve sjebano i kako je čitav taj život sjeban i težak, a bit će još teži, bit će nepodnošljiv. Ja sam mlad, slomit će me to, ubit ću u sebi svaku perspektivu, ubit ću sebi želju za životom. I bolje mi je da se opametim, nego da filozofiram.

„Nema mi druge. Nemam škole. Nemam leđa.“

On se mrvu smekša i povuče dim. Uvijek ima druge. On i mama su tu za mene. Šta imaju oni, imam i ja. Tako je uvijek i bilo. Brinu za mene. Sekiraju se za mene. A ja tvrdoglav kao vo. Mama tri mjeseca samo uzdiše i plače, a i njemu nije svejedno. Bolje bi bilo da kopam grobove nego ćumur.

“Ti bi radije da budem grobar nego rudar?“

„Nisi ti nikakav rudar.“

Glavu cigarete rasprsnu o dno pepeljare.

“Ja sam bio rudar. A ti? Ti si, jarane moj, lopov.”

Ja progutam psovke i ljutnju, i kažem mu kako jest. Bolje biti lopov nego nezaposlen. Čak i za grobara trebaju mi leđa koja nemam. Moraš znati nekog, jebi ga. Ili moraš platiti. Niko me na lijepe oči neće zaposliti da kopam grobove, a, eto vidiš, da kopam ćumur, hoće.

On uzdahne.

“Da je bar normalan rudnik.“

Već mi je povukao živac s onim o lopovu i ja kažem da niti trebam niti tražim njegov pristanak. Ja sam svoj čovjek.

On onda poče skidati bogove i kible i vikati da nemam pojma šta govorim i šta će mi jama uraditi. Onda ušuti i zapali još jednu cigaru.

„Dođi sa mnom na pijacu.”

“Neću.”

“Slomit će te jama.”

“Boli me kurac.”

“Naviknut ćeš se na pijacu.”

“Neću i bog. Na pijacu neću.”

“Što?”

“Zato što je na pola puta do sadake.”

Čim sam to izgovorio, znao sam da sam pretjerao. Isto tako, znao sam da od izvinjavanja nema ništa. Samo sam šutio. I on je šutio, i pušio. Težina mu sjela na lice, bore se opustile pod njom, kao islužene opruge. Ugasio je cigaru, rekao: dobro, ne moraš, i izašao. Ostao sam na sećiji kao popišan. Vrata ostave su se otvorila, kričavo, nevoljko. Otišao je da prebire svoju pijačarsku robu. Ja sam nazvao Đubreta i Bibinog, otišli smo u Porto i napili se. Zahid je pričao neke nebuloze iz rata. Pravio sam se da slušam, a mislio sam o borama koje izdaje snaga, koje popuštaju pod težinom sinovske gluposti.

2,0 Cijeli dan izbacujemo škart. Kozarac, on je nešto kao predradnik, viče okolo, na svakog ko mu naiđe u vidokrug. Iz kade zahvata glinu. Zrna lošeg ćumura mrve se među prstima. Psuje. Prijeti. Izgleda kao raspaljen pas u kavezu. Ne obraćamo pažnju, to ga još više ljuti. Izvlačimo kadu za kadom, isto. Više je gline od ćumura. Smrkava se, dan je propao. Kamion će se vratiti dopola pun, a i to što smo napunili, ne vrijedi prodati, možda na prevaru, nekom naivcu koji se neće usuditi Gazdi tražiti reklamaciju. Gazda je u ratu svašta radio, to svi u gradu znaju. Skupljamo alat i utovaramo zadnje vreće na kamion. Kozarac šparta uokolo kao lud, držeći se za čelo. Kune nas sočno, kao da smo mi krivi što je žila presušila. Bilo je pitanje dana, tako mi je rekao Edis, prvog puta kad sam s njim sišao dolje. Kozarac voli Gazdu, gleda u njega kao zaljubljena curica. I to mi je Edis rekao. Sad valja Gazdi reći da smo podbacili. Vidio sam ga jednom, Gazdu, izdaleka. Stajao je pored kamiona, pušio i pričao na telefon. Nizak, proćelav čovjek, u maskirnom prsluku. Ništa posebno. Kozarac me munuo u rebra i ponosno rekao: to je naš Gazda. Kozarac samo što mu ne popuši. Sad ne zna šta će od sebe, sijeva očima, čupa kosu. Pošiljke ćumura su sve mršavije. Iskreno, drago mi je vidjeti ga tako sjebanog. Plaši se da će izgubiti Gazdino poštovanje, teško zasluženo ko zna čim. Ja mislim da je to poštovanje šuplja. Gazdu boli kurac za njega, kao i za nas sve. Dok god je u plusu.

Edis nabacuje posljednju vreću na kamion, cerada se spušta. Kozarac pritrčava. Viče da se cerada digne i da mi nastavimo kopati dok ne ispunimo normu, kako je on zvao pun kamion ćumura.

“Mrak je, pobogu.”

“U jami nije mrak?”

“Kako znaš, nisi nikad promolio nosa u jamu?”

To kaže Edis. Kozarac mu opsuje majku. Postaje zajebano. Edis je domac i ne da da mu likovi kao Kozarac psuju majku. Prilazi mu polako, držeći kramp, držimo ga na oku, da Kozarcu ne otfikari glavu. Ali Edis je već, vjerovatno nadljudskim naporom, savladao bijes. Baci kramp pred Kozarčeve noge i reče:

„Eto ti, kopaj.“

Kozarac šuti, blijed. Gleda nas. Mi gledamo njega. Onda prosikta da se presvučemo i odjebemo, on će već naći način da nas, kao i uvijek, opravda Gazdi. Edis ga zatjera u tri lijepe dok se Kozarac penje na kamion. Presvlačimo se. Smrdimo na znoj, na umor, na bijes. Smrdimo na nemoć. Slijepila se za nas, kao ilovača iz jame.

Palimo cigare.

Mrak se survava, kao odron.

3,0 Džehennem je duboka rupa. Ponekad je sanjam. Stojim pred nakrivljenim oknom, noć je, nema zvijezda, nema Mjeseca, nikog nema uokolo. Okno i ja, gledamo se, prilazim, ulazim u njegovo ždrijelo, jedva razaznajem oblike, mrak je unutra, mrak je vani, prastari stubovi i grede miruju prostrti po tunelu kao rebra. Nazirem ostatke šina, pratim ih kao konac koji mi je neko ostavio da ga slijedim. Oslanjam se na hladan tunelski zid, da ne zapnem o nešto, napredujem sporo, bez lampe sam kao bez očiju, ulazim u Stari Tunel, jedino što čujem su moji koraci, tišina je nenormalna, neprirodna, izaziva mučninu, ni pacova da cikne, ni kamen da se odlomi. Tunel se sužava, idem skoro četveronoške, napipavam merdevine koje vode u jamu. Zrak je teži za disanje, i to je čudno, ne zadišem se nikad ovoliko na putu do merdevina, a sad jedva dolazim do daha. Spuštam se, a težak sam, deset puta teži nego inače. Silazim mišjim koracima, prečke su trošne, zrak je mutan, gorak, ljestve kao da nemaju kraja, čini mi se da se satima spuštam. Težina mi nalegla na ramena, tama me pecka svuda po koži. Stajem, ne znam šta ću. Ni tamo ni ovamo, zapeo sam. Nešto me vuče dolje, borim se i ne dam, držim se za stranu merdevina, nazad gore ne mogu, a šta je dolje, neću ni da vidim. Prsti popuštaju, panika me hvata. Ništa se ne vidi, ništa se ne čuje, osim mog srca kako čekića i nesigurne škripe ljestava. Ruke me izdaju i padam, pod neobjašnjivom težinom sručim se na dno. Opipavam oko sebe, sve je poznato, to je naša jama, tu silazim, tu kopam svaki dan, to je moj Džehennem. Pod jagodicama se blato razmazuje. Nailazim na držak, kramp, četveronoške puzim, kupim razbacan alat. Gdje su svi? Edis, Ramiz, Amer, Samer, Dedo, pa i Kozarac, gdje su? Podižem kramp i udaram u najbliži zid, krham kao lud čovjek, ne znam ni šta tražim, kopam li sebi izlaz ili uspravni grob, boga pitaj, udarci odzvanjaju jamom, držak zvoni šuplje i slomi se britko, posiječe me preko podlaktice. Nije to ni držak ni kramp, to je kost, zafrljacim je daleko u mrak. Pipam oko sebe, sve ono razbacano nije alat već kosti mojih drugova, nešto ih je rastrglo, oglodalo i razbacalo po jami. Krv mili preko podlaktice, vruća i sluzava. Ljestava nigdje, nestale u vazduh ili propale u zemlju. Možda ih je neko odozgo povukao, možda je Gazda, hoće da nas zatrpa zajedno sa jamom, kakve mu koristi od nas bez ćumura.

Uto se probudim u svom krevetu. Odahnem duboko, zurim u plafon, kad me prene zvuk lokanja i nešto hladno i vlažno kako mi dotiče nožne prste. Pogledam iz sebe. Spodoba, smežurana žena uskih usta, izvrnutih zuba, bijelih očiju bez zjenica glođe moje nožne prste i prede od zadovoljstva. Strava me obuzima, ledena i razarajuća, prži me u potiljku. Najednom, ja više nisam ja, to jest, jesam, ali gledam se sa strane, iz prikrajka sobe, posmatram užas koji mi se dešava. Spodoba liže sve više, pohlepna je i gadna u pohlepi, grize prste i žvače, grize meso i hruma kosti i hrskavicu. Tu obojica vrisnemo i ja se probudim, ujedinjen i jedan, ovaj put kako treba.

3,1 Kad sam bio dijete, djed mi je pričao o Morini. Ona uzme oblik noćnog leptira, dođe čovjeku kad spava, uvuče se u sobu kroz prozor ili pukotinu, pretvori se u rugobu i sjedne ti na leđa ili grudi. Onda te dugim, mrtvim prstima davi, ili glođe nožne prste dok kosti ne ostanu.

Od tad mrzim noćne leptire. Svaku noć pogledam detaljno ima li ih po sobi. Ponekad mi koji pobjegne. Onda sanjam ovakve stvari.

Svaki džehennem traži svoja čudovišta.

8,0 Danima kopamo džabe. Samo zrna i prašina. Gazda više ne šalje kamion i rekao je da neće, dok se ćumur ne prodobri. Tako nam je Kozarac prenio. Još je dodao da će nas Gazda zatvoriti, ako ne nađemo žilu. Kozarca je uhvatila neka depresija. Više nas ne psuje. Ne goni nas da kopamo. Sjedi ispod šatora s Dedom i šuti. Obojica šute. Mi navalili na posao. Ima i drugih jama gdje se može kopati, ali to je već druga priča. Mali kopovi, plitki, dugi jedva 10-15 metara. Vadi se manje uglja. Gazda koji otvori takvu jamu ne zaradi puno više od svojih radnika, a pritom mora i kopati s njima. Kod nas je stvar malo organizovanija i bolje se zaradi. Ne znam. Glavno je da se nešto radi, da se ne sjedi. Ne mislim da ću ovdje dočekati starost. Ne smijem ovdje dočekati starost. Prije bih se ubio nego završio kao Dedo. Koji li njega klinac goni da u šezdeset i nekoj lomi leđa s nama? Mislim, znam koji klinac. Ima nezaposlenu djecu. Ima ženu. Ona je fina, svako malo nam nešto donese, malo pite ili kuglofa, makar termosku kafe. Život je, izgleda, bespotrebna muka. Ljudi ne polude ili se ne roknu jer misle da su izuzetak. Svi misle da su izuzetak, i da će se upravo njihov život, na idućem skretanju, potpuno obrnuti i sve će krenuti na bolje.

Dedo prosijava ugalj koji kadom izvučemo iz jame. Rijetko progovara. Ima dvije francuske kape, jednu zamašćenu i prljavu, radničku i drugu, „za ishoda“. Ishodnu nosi dok ne dođe na posao. Onda je skine, objesi na ekser i sjedne da sije. Ponekad kaže „Deder mi ovo ili ono“, ili samo uzdahne otegnutim „jah“. Meni se čini da je Dedo tužan čovjek, ali, opet, šta ja znam. Na početku mi je moja tuga bila najvažnija i ljutio sam se jer je niko ne shvata ozbiljno kao ja. Kasnije sam shvatio da nema većih i manjih tuga, samo onih koje se bolje ili slabije vide. I još: da je tuga stvar obična i česta, kao rupa u cesti ili žiganje u želucu.

Kad god bi se Kozarac zapleo u svoja ratna hvalisanja, Dedo bi se okreuo meni i rekao tiho: „I ja sam bio u ratu.“ I to je to. Šta mu je to značilo, pojma nemam.

Dedo prosijava hamelj koji izvlačimo. Kozarac sjedi pored njega i gleda u okno, poražen. Čuje se samo ritmično šuškanje sita.

8,1 Edis napada jamu hiltovkom. Stišće zube, svjetlost ajnhelovke prelama mu se u očima. Crni znoj curi niz obraze. Odvaljuje komade tamo i ovamo, dezorjentisan kao bijesan bik. Traži ugljene naslage. Kao da ih je neko odnio. Nema ih i gotovo. Kozarac je, izgleda, na apaurinima. Sjedi u stolici na rasklapanje i, kad ugleda nekog od nas, drobi kako se ovdje više nema šta iskopati, kako će nas zatvoriti i kako ćemo umrijeti od gladi. Kao da je kopanje ćumura jedini posao na svijetu. Ne izlazi mi se iz okna zbog njega. Bio mi je draži kad je vikao i psovao.

Zidovi se tresu od bušenja. Edis je postao neoprezan. Kad sam tek došao u Džehennem, on mi je objasnio da jamu treba osluškivati i da je sposobnost razlikovanja zvukova jedina pamet koja je ovdje dolje potrebna. Sad je ljut i boli ga briga za zvukove. Stalno je govorio da će izginuti jednog dana. Ja sam mu rekao da će on ostati živ, a neko drugi poginuti zbog njega. On se smijao. Sad mu nije do zajebancije. Preumoran sam da bi ga upozorio. Trebao bih vikati, oderati grlo da bih nadjačao hiltovku. U jami je vruće. Uklopio sam se u neku šupljinu, lopata mi je naslonjena na rame, skoro da nema razlike između nas, puls nam je ravan, i meni i lopati. Brujanje je ugodno. Zidovi jame gule se kao izgorena koža. Tapkanje. Odnekud voda. Otkud voda? Provrila iz poda, sve oko sebe melje u blato. Ljestve su tu. Edis? Nema ga nigdje. Voda do koljena. Jebeno tapkanje. Pacovi. Jedan. Dva. Tri. Izlijeću kao lansirani.

“Bježi.”, šapne nešto.

Trznem se. Brujanje je prestalo. Zaspao sam. Edis sjedi pored mene i otpuhuje. Lice mu je crno, grbavo i rošavo, kao zemljani zidovi oko nas.

“Goni ovo u tri pičke materine.”

Edisov glas odzvanja kroz tunel. Klimam glavom, on se zakašlje. Oči me peku. U Džehennemu oči uvijek peku, usta gore, ždrijelo oderano. Prašina ujeda. Siše krv kao roj obada. Može se čuti kako ugljena prašina pucketa u ustima, raspukne se u gorčinu koja suši usta, pa se ne može ni pljunuti kako treba. Podsjeća me na pucketave slatkiše koje smo sasipali u usta kad smo bili djeca.

8,2 „Možda je onaj stari šupak u pravu. Ovdje nema više ništa.“

Bilo je ovdje rudara i prije nas. Rudnik se zatvorio pred onaj rat. Edis kaže, kad su tek ušli, to je bio tunel duhova. Svuda naokolo razbacane stvari, zahrđale stvari, odbačene, napuštene i izgubljene. I dalje ih nalazimo. Okrnjene i iskrivljene lončiće, kašike, razbijene lampe. Ramiz je našao naočale, jedno staklo im je ciknulo. Odnio ih je kući. Svi su ti rudari sad mrtvi, gdje god da ih je život raspuhao. Ostavili su nam razbijene uspomene, šine i razvaljeni vagon kojeg smo zavalili u stranu, da ne smeta. Šinama vučemo kadu napunjenu ugljem i zemljom. Edis traži flašu vode. Ajnhelovka obasjava jamu plavom svjetlošću od koje zna boljeti glava. Edisova sjena je izdužena. Pred oči mi izlazi Morina i nestaje, hitro i oštro, kao hladan vjetar. Stresem se. Mislim da sam nju sam usnio. Brujanje me uspavalo i pojavila se zajedno s nekakvom vodom.

Uspeli smo se u glavni tunel, Edis i ja, da odahnemo. Šine se presijavaju i nestaju u mraku, tamo prema izlazu. Edis zijeva.

“Malo nas je za ovoliku jamu. Treba još petnaest-dvajes‘ ljudi s hiltovkama da odbiju ovoliku jalovinu.“

Našao je flašu. Naginje toplu, bljutavu vodu. U jami sve obljutavi. I voda i ljudi. Edis se nasloni na zid jame i ispruži noge. Zatvara oči. Na trenutak, sve je umuknulo. Osluškujem. Stubovi od jelovine pucketaju. Odozgo sipa mljevena zemlja. Stijene trepere kao crijeva koja probavljaju. Plafon je miran.

8,3 Amer i Samer su tamo negdje, u mraku, u drugoj rupi, navaljuju na stijene i kamen, traže, kao i mi, vjeruju, kao i mi, da ugalj nismo iscrpili. Glasni su, sigurno, kao što su uvijek glasni. Dvojica šaljivdžija, smiju se i cerekaju, ne čujem ih, ovdje je takav zrak, gust, ne propušta ništa, pa ni zvuk, a možda, nije ni do zraka nego do tišine koja nije tišina nego organizam pucketanja, lupkanja, kapanja, tapkanja, hujanja i pomjeranja. Žao mi je što ih ne čujem, njihovo dobacivanje, zadirkivanje, volio bih da me nasmiju, da me razgale, da olakšaju ovu težinu što se navalila na mene, ovu debelu šuhvu, crnu kao ugalj, što nas je zastrla.

Hiltovka se hladi, leži na strani kao ustrijeljen fazan. Edis opipava zidove jame. Kažem mu da ohane sa hiltovkom, jelovina pucketa, srušit će se sve na nas. Zemlja još uvijek sipa odozgo, još se jama nije umirila od bušenja. Jauče i krvari. Ponekad mi je žao nje, jame. Probudili smo je iz stoljetnog sna, razvaljujemo je i bušimo, kao pantljičare.

Edis kaže da nema nijednog štakora. To je istina. Da je kakvo sranje, svi bi trčali prema izlazu. Svejedno, kažem, treba biti oprezniji. Edis se dohvati ćuskije. Ja grabim kramp. Edis psuje bogove i ćuskije. Mislim na Morinu. Na debilni san koji sam usnio ovdje, u rupi. Lupam jalovinu krampom. Ona se otkida, kao s vriskom otpadaju krpe mokre zemlje,padaju mi pod noge. Lupam i lupam, silim, nakaradno silim, ne bih li se potrošio, umorio, da spavam, da se onesvijestim, da ne sanjam.

Benjamin Bajramović (Zenica, 1989) pisac je, dramaturg i glumac. Diplomirao je glumu na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i član je ansambla Bosanskog narodnog pozorišta Zenica.

Autor je romana Itake (Buybook, 2020), koji je bio u užem izboru za nagradu „Meša Selimović“, te drama Itake, Zmijski ugriz, Put iz Damaska i Bordel Eden. Drama Bordel Eden nagrađena je Heartefactovom nagradom za najbolji dramski tekst 2020. godine, dok je za kratku priču „Na žalosti“ dobio nagradu lista Oslobođenja.

Trenutno radi na romanu Jahja Veličanstveni, dok je roman Djeca boga Imane u pripremi za objavljivanje u izdavačkoj kući Buybook.

Benjamin Bajramović, Prometej.ba