Politička moć oduvek je imala neodoljivu potrebu da sopstveni učinak proširi do granice ličnog autorstva, a zatim to autorstvo pretvori u moralni kapital kojim se naplaćuju zahvalnost, lojalnost i političko pamćenje. U Srbiji je taj postupak poslednjih godina doveden do zavidne retoričke discipline, toliko da se čitavi institucionalni poduhvati sve češće pojavljuju pred javnošću kao rezultat jedne prepoznatljive volje, jednog glasa i jednog lica, dok se njihova stvarna genealogija, sa svim dosadnim procedurama, budžetskim linijama, kreditima, administracijom, projektnim timovima i hiljadama ljudi koji u njima učestvuju, povlači u pozadinu kao tehnička scenografija političkog autorstva.

Autoput najlakše podnosi takvu aproprijaciju jer zvuči epohalno, monumentalno i fotografski zahvalno, mada ista logika sasvim uredno funkcioniše i na seoskom asfaltiranom putu od nekoliko stotina metara. Dovoljno je da iz njegove genealogije nestanu budžet, javni dug, porezi, ministarstva, projektanti, izvođači, inženjeri, radnici, lokalne uprave i čitav institucionalni kontinuitet, pa da se na početak rečenice postavi jedno dovoljno samouvereno prvo lice. „Autoput Aleksandar Vučić“ zato u prvi mah zvuči kao satira, premda bi kao nomenklatura bio tek nešto eksplicitniji od jezika u kojem se infrastrukturni poduhvat već godinama vezuje za jedno političko ime.

U toj intelektualno oskudnoj, ali manipulativno veoma veštoj konstelaciji, složena genealogija javnog projekta sabija se u politički mnogo funkcionalniju sliku. Budžet, javna uprava, izvođači, radnici i poreski obveznici nastavljaju, naravno, da postoje, samo više nisu podjednako prisutni u raspodeli simboličke zasluge. Politička memorija nema naročitu sklonost prema komplikovanim lancima kauzalnosti, pa se rezultat lakše pamti kada dobije autora, a autor još lakše kada je već svakodnevno prisutan u medijskom prostoru. Predsednik koji je neki projekat politički prioritizovao, ubrzao, koordinisao ili uspešno priveo kraju nesumnjivo ima pravo da deo zasluge pripiše sopstvenoj vlasti, zbog čega bi bilo infantilno raspravljati o tome da li je lično mešao asfalt ili postavljao armaturu. Ozbiljniji problem nastaje kada se upravljačka zasluga toliko rastegne da čitav institucionalni aparat počne da izgleda kao tehničko produženje jedne političke volje, a politički lider kao uslov bez kojeg taj aparat, uprkos budžetu, zakonima, kadrovima i kontinuitetu, navodno ne bi umeo da proizvede isti rezultat.

Ono što uvek praktikujem u disciplini misli jeste insistiranje na preciznosti termina, jer neprecizni pojmovi vrlo brzo proizvode i neprecizne zaključke. Sa tim u vezi vredi napraviti kratak osvrt na to šta je uloga predsednika države, a šta, recimo, ministra. Sama reč minister u latinskom označava slugu, pomoćnika ili poslužitelja i vezana je za minus odnosno ideju nižeg, službenog položaja, dok se ista jezička osnova u katoličkom leksikonu sačuvala u reči ministrant, poslužitelj oltara. U tom smislu ministar bi, makar etimološki i u širem demokratskom duhu, trebalo da bude neko ko služi javnoj stvari i građanima kroz izvršavanje poverene funkcije. Kod nas je, međutim, tokom vremena došlo do prilično značajne zamene teza, pa su se i same uloge počele čitati naopako, kao da institucije služe političkom vrhu, a ne politički vrh funkcijama koje su mu poverene.

Što se predsednika Republike tiče, stvar je još indikativnija, jer sama funkcija ne pretpostavlja čoveka koji neposredno rukovodi svakim resorom države, pregovara svaki ugovor, određuje svaku trasu i operativno upravlja svakim javnim projektom.

Ustav mu poverava predstavljanje države i izražavanje njenog jedinstva, dok izvršnu vlast poverava Vladi, njen predsednik usmerava njen rad, a ministri rukovode resorima. Čak i sama reč predsednik nosi skromniju sliku od političke mitologije koja se oko nje može izgraditi, jer upućuje na onoga koji predsedava, etimološki onoga koji sedi napred. Predsedavati, uostalom, već po samoj radnji podrazumeva druge ljude za istim stolom, sa sopstvenim nadležnostima, odgovornošću i glasom. Kada se njihov rad u javnoj predstavi države sabere u političku biografiju jednog čoveka, predsednik u toj slici prelazi granice sopstvene funkcije i postepeno postaje autor institucija kojima bi zapravo trebalo samo da predsedava.

Postoji uvežban odgovor da je „neko sve to ipak morao da organizuje“, a on je zapravo koristan jer vodi pravo do granice između legitimne političke zasluge i njenog prisvajanja. Organizacija, izbor prioriteta, politička odgovornost i sposobnost izvršenja jesu stvarni izvori zasluge i birač ima puno pravo da ih nagradi. Formulacija „naša vlast je ovo bolje uradila“ ipak nosi znatno skromniju pretenziju od sugestije da bi bez jednog konkretnog čoveka javni novac ostao sterilan, institucije nesposobne, a projekti nedovršeni. U toj drugoj verziji sredstva mogu ostati zajednička, dok se kapacitet da se iz njih proizvede bilo šta vredno postepeno predstavlja kao lična osobina čoveka na vrhu. Tu se javlja kontrafaktualna personalizacija zasluge, politički obrazac koji implicitno govori da bi novac možda postojao i bez mene, institucije takođe, ali rezultat ne bi.

Penzija taj mehanizam ogoljava još bolje, jer u njoj nema ni monumentalnosti betona, ni drona, ni vrpce, već nešto što svakog meseca ulazi neposredno u egzistenciju čoveka. Jedna od sirovijih manifestacija takve predstave države pojavila se na protestu kada je osoba u maskirnoj odori starijoj gospođi postavila pitanje ko joj plaća penziju, za koje bi, iz elementarnog poštovanja prema intelektualnim sposobnostima njegovog autora, bilo najdobronamernije pretpostaviti da je bilo retoričko. U toj replici nema mnogo ekonomije, ali ima veoma mnogo političke psihologije. Malo je političkih rečenica koje sa toliko ekonomije uspevaju da smeste čitavu paternalističku sliku društva. Penzija dobija ličnog darodavca, primalac dobija obavezu da tog darodavca prepozna, a politička neposlušnost počinje da poprima prizvuk nezahvalnosti. Ako se takva fiskalna metafizika sprovede do kraja, odgovor je sasvim jednostavan. Aleksandar Vučić plaća penzije, novac se svakog meseca skida sa njegovog privatnog računa, prolazi kroz nekoliko nepotrebno komplikovanih ustanova i na kraju stiže građanima od kojih se valjda može očekivati makar elementarno sećanje na dobročinitelja.

Naravno, stvarni penzioni sistem funkcioniše neuporedivo složenije, ali politička psihologija nema obavezu da bude institucionalno precizna. PIO fond nema lice, doprinosi nemaju glas, zakonska formula ne gostuje u jutarnjem programu i budžet se ne pojavljuje na konferenciji za novinare da saopšti koliko je kome povećao primanja. Sve su to entiteti koje je teško antropomorfizovati, dok lider može da učini gotovo sve navedeno i zatim se kroz ponavljanje postepeno upiše kao neposredni uzrok koristi koju građanin opaža. Fabrike se „dovode“, putevi se „grade“, bolnice „prave“, penzije „povećavaju“, lekovi „pojeftinjuju“, dok institucije koje sve to pravno, finansijski i tehnički omogućavaju ostaju dovoljno apstraktne da politička memorija nema razloga da ih personifikuje. Kada se isti obrazac ponavlja godinama, građanin više ne pamti samo da je određeni rezultat nastao tokom nečijeg mandata, već počinje da pamti ko ga je, u političkoj predstavi stvarnosti, omogućio.

U vreme antičke Grčke postojao je jedan idiosinkratičan pojam, euergeta. Euergeta je bio imućni dobročinitelj koji je sopstvenim imetkom finansirao javne građevine, svetkovine, distribuciju hrane i druge potrebe zajednice, dok mu je grad zauzvrat dodeljivao počasti, titule, natpise i politički prestiž. Taj odnos nije bio neka bezazlena filantropija, već duboko transakciona praksa prožeta hijerarhijom, statusom i očekivanjem javnog priznanja, kroz koju se privatno bogatstvo pretvaralo u javnu korist, a javna korist potom u simbolički kapital dobročinitelja. Ipak, sadržao je jednu materijalnu neprijatnost koju savremena personalizovana vlast ume elegantno da izbegne.

Euergeta je sam plaćao svoju slavu.

Savremena inverzija tog obrasca ekonomičnija je i politički sofisticiranija, jer trošak ostaje raspoređen kroz poreze, doprinose, budžet i javni dug, dok se simbolički prinos može koncentrisati oko jednog imena. Antički dobročinitelj ulagao je sopstveno bogatstvo kako bi javnu korist pretvorio u prestiž, dok personalizovana vlast upravlja zajedničkim sredstvima, proizvodi realan institucionalni učinak i potom iz tog učinka izvlači lično političko autorstvo. Onog trenutka kada se javna politika počne doživljavati u moralnom registru dara, javlja se i mnogo starija logika reciprociteta, jer dobro koje ima autora lako dobija i primaoca koji pamti kome je zahvalan.

Beneficium u starijoj moralnoj tradiciji podrazumeva mnogo više od puke činjenice da je neko od nečega imao koristi. Seneka ga u De Beneficiis razmatra kao odnos između davaoca i primaoca u kojem su podjednako važni namera, prepoznavanje dobročinitelja, pamćenje učinjenog i pitanje uzvraćanja, zbog čega materijalna vrednost dara predstavlja samo jedan deo njegove moralne ekonomije. Taj uslov prepoznatljivosti, da davalac mora biti viđen kao davalac da bi beneficium uopšte nastao, nije kod Seneke fusnota nego temelj, i baš njega savremena politička komunikacija industrijski proizvodi kroz obilaske, izjave i ponavljanje. Savremena politička personalizacija koristi upravo tu interpersonalnu gramatiku. Institucionalni učinak dobija lice, javna mera biografiju svog navodnog dobročinitelja, a korist koja bi u bezličnoj administrativnoj formi bila predmet procene vlasti postaje pogodna za emocionalno pamćenje čoveka koji ju je „obezbedio“.

Filozofija zahvalnosti pritom već dugo raspravlja o tome dugujemo li zahvalnost čoveku koji je učinio ono na šta je ionako bio obavezan, ali našem argumentu nije potrebna presuda u tom sporu. Politički važnije postaje način predstavljanja samog čina. Kada se institucionalna odluka retorički izdvaja kao lično zalaganje, naročita briga ili dobro koje je konkretni lider uspeo da pribavi uprkos sistemu, njen psihološki status približava se dobročinstvu čak i kada pravni i finansijski mehanizam ostaju potpuno javni. Građanin koji ocenjuje upravljanje može da nagradi kompetenciju novim mandatom bez ikakvog osećaja ličnog duga, dok personalizovano dobročinstvo uvodi još jednu moralnu valutu, jer zahvalnost sama po sebi ne nalaže političku lojalnost, ali omogućava da se lojalnost predstavi kao prikladan oblik uzvraćanja. To je nalik situaciji u kojoj vam konobar u restoranu donese obrok koji ste već unapred platili sopstvenom karticom na ulazu, ali sa očekivanjem napojnice i duboke lične zahvalnosti jer je on lično izneo tanjir iz kuhinje. Obrok je vaš, novac je vaš, ali se bakšiš očekuje za samu gestikulaciju dostave. Mada ni bakšiš svuda nema isti moralni status. U Japanu se uglavnom ne očekuje i može delovati neprikladno, dok je u velikom delu Sjedinjenih Država toliko čvrsto ugrađen u društvenu normu da se njegovo izostavljanje doživljava kao kršenje bontona, a servisna naknada se ponegde automatski uračunava. Politička paralela leži upravo u tom prelazu, zahvalnost može ostati formalno dobrovoljna, a ipak postati toliko očekivana da njeno uskraćivanje počne da izgleda kao moralni prestup i kršenje bontona.

Ali ni beneficium ne nastaje samim postojanjem koristi, jer između javne mere i zahvalnosti postoji jedna psihološki jednostavna, a politički dalekosežna operacija atribucije. Građanin najpre mora da odredi kome pripisuje ono što je dobio, pošto zadovoljstvo novim putem, većom penzijom ili boljom bolnicom samo po sebi još ne proizvodi lični odnos prema političaru. Tek kada rezultat dobije dovoljno prepoznatljivog autora, materijalna korist postaje pogodna za prevođenje u politički kredit, pa se borba za zaslugu zapravo vodi mnogo pre nego što počne formalna izborna kampanja i najčešće se odvija pod sasvim bezazlenim nazivima informisanja, promocije rezultata ili predstavljanja rada vlasti.

Složenost institucija pritom proizvodi prazninu u kojoj politička komunikacija može ponuditi znatno ekonomičniji odgovor od rekonstruisanja budžetskih procedura, izvora finansiranja, nadležnosti, eksproprijacije, projektovanja i izvođenja radova. Građanin niti raspolaže svim tim informacijama niti ima obavezu da njima raspolaže, pa je personalizovano objašnjenje dovoljno jednostavno da se zapamti i dovoljno konkretno da prema njegovom nosiocu može da nastane emocionalni odnos. Personalizacija zato nije samo agresivni namet vlasti, već i kognitivni uslužni servis za građane. Neuporedivo je lakše i ugodnije verovati u jednog svemoćnog arhitektu koji rešava stvari jednim telefonskim pozivom, nego prihvatiti hladnu istinu o sporoj, korumpiranoj i zamenjivoj mašineriji birokratije. Na srodnom principu funkcionišu i religijski obrasci zahvalnosti, u kojima se mnoštvo neposrednih uzroka sabira u jednog konačnog davaoca kojem se zahvaljuje za ishod. Politička personalizacija koristi istu potrebu za jasnim adresatom zahvalnosti, samo ga spušta sa neba u kabinet.

Lider raspolaže očiglednom komparativnom prednošću jer međusobno sasvim različite rezultate može povezati u kontinuiranu pripovest o sopstvenoj delotvornosti, pa autoput, fabrika, bolnica, prosečna plata, devizne rezerve, subvencija i cena leka, iako pripadaju različitim administrativnim, fiskalnim i stručnim domenima, postepeno počinju da izgledaju kao stavke jedne političke biografije.

Prvo lice množine u tom procesu ostavlja dovoljno prostora za stalno pomeranje granica subjekta. Kada politički lider kaže „mi smo izgradili“, „mi smo otvorili“, „mi smo povećali“, to „mi“ može istovremeno da obuhvati Vladu, stranku, administraciju, javna preduzeća, stručnjake, radnike, pa čak i građane čijim se novcem projekat finansira, dok simbolička zasluga u javnoj percepciji ipak ostaje koncentrisana oko čoveka koji tu rečenicu izgovara. Kolektivna gramatika tako može da posluži veoma ličnom političkom autorstvu, posebno kada se ista osoba pojavljuje prilikom najave projekta, obilaska radova, otvaranja, saopštavanja statistike i naknadnog poređenja sa prethodnicima, sve dok institucije ne postanu scenografija, a kontinuitet države biografski atribut jednog njenog trenutnog nosioca.

Koliko malo je ponekad potrebno da se javna korist personalizuje dobro se videlo tokom pandemije u Sjedinjenim Državama, kada su fizički čekovi federalne pomoći nosili ime Donalda Trampa, dok elektronske uplate nisu imale takav personalni marker. Kvazi-eksperimentalna analiza tog slučaja pokazala je vezu između fizičke personalizacije pomoći i veće prijavljene spremnosti da se glasa za predsednika, naročito kod dela birača koji mu prethodno nisu pripadali. Iznos pomoći ostao je isti, poreski izvor novca takođe, a politički značaj promenio se već time što je javna intervencija dobila potpis. Jedno ime na papiru uspelo je da skrati čitav put od federalnog budžeta do čoveka koji drži ček u ruci.

Težnja ka personalizaciji političkog autorstva javlja se i u konsolidovanim demokratijama, a razlika među sistemima mnogo jasnije se vidi u snazi institucija, medija i konkurentskih centara moći da monopol nad zaslugom ospore, ograniče ili makar učine predmetom javne konkurencije.

U Srbiji je takvo skraćivanje kauzalnog lanca tokom godina postalo dovoljno razvijeno da mu potpis na čeku uglavnom nije ni potreban. Dovoljno je da isti politički akter najavljuje povećanja, obilazi gradilišta, otvara objekte, pregovara sa investitorima pred kamerama, telefonom rešava administrativne zastoje i naknadno sabira rezultate kao dokaz sopstvene efikasnosti, pa se veoma različite funkcije države postepeno integrišu u jednu predstavu političke sposobnosti. Ista formula o tome da je „neko sve to morao da organizuje“ sada dobija punu težinu, jer zaista je neko morao da odredi prioritete, donese odluke, usmeri administraciju i snosi političku odgovornost za kvalitet izvršenja, a razlika između sposobne i nesposobne vlasti nije nikakva iluzija koju bi ozbiljan tekst smeo da poriče.

Retoričko pitanje „ko im je branio da oni urade isto to?“ u sebi krije jedan veoma komforan ceteris paribus koji istorija gotovo nikada ne pruža. Da smo istu logiku primenili na Panamski kanal i pitali ko je Francuzima branio da urade ono što će Amerikanci kasnije završiti, jedan deo odgovora bio bi neprijatno konkretan, između ostalog komarac čiju ulogu u prenošenju žute groznice tada još nisu umeli da kontrolišu.

Istorija nema kontrolnu grupu u kojoj dve vlasti istovremeno dobijaju istu zemlju, isti budžet, iste kamatne stope, ista međunarodna partnerstva, iste završene projekte prethodnika, istu tehnologiju i isti geopolitički trenutak, pa da se tek na kraju prebroje kilometri asfalta.

U odsustvu kontrolne grupe, politička komunikacija funkcioniše po principu čistog placebo efekta, pacijentu se ubrizgava rastvor kupljen njegovim novcem, ali ako mu se dovoljno uverljivo saopšti da je reč o spasonosnom leku koji je šef lično uvezao, pacijent će ozdravljenje pripisati šefu, a ne sopstvenom organizmu.

Branioci vlasti tu obično pomeraju raspravu sa porekla resursa na sposobnost njihove upotrebe i tvrde da su isti novac, institucije i međunarodni kontakti ranije postojali, ali nisu proizvodili iste rezultate. Takvo poređenje ima smisla dok ostaje na terenu upravljačkog učinka. Čim iz njega počne da se izvodi zaključak da bi bez jednog čoveka isti sistem ostao nemoćan, argument o efikasnosti prerasta u tvrdnju o ličnoj nezamenljivosti. Tada treba razdvojiti šta je vlast sama stvorila, šta je nasledila, šta je ubrzala, šta je nastavila i kakvu je cenu za to prihvatila. Tek posle takvog razlaganja može se ozbiljno govoriti o političkoj zasluzi. Tvrdnja o ličnoj nezamenljivosti mora da učini mnogo više, jer od nas traži da poverujemo da bi sa odlaskom jednog čoveka nestala i sposobnost sistema da koristi iste resurse, veze i institucije a to je knjiški primer demagogije.

Čak ni kineska infrastrukturna epoha Srbije nema nultu godinu 2012. Strateško partnerstvo, infrastrukturni sporazum i prvi veliki projekat sa kineskim kreditom pripadaju 2009. i 2010. godini, dok je Vučićeva vlast taj odnos kasnije neuporedivo više razvila. Ta činjenica ne umanjuje njen učinak, samo mu vraća genealogiju, a upravo je brisanje genealogije jedan od predmeta ovog eseja.

Mnogo veća politička posledica nastaje kada se legitimna procena upravljačke sposobnosti pretvori u kontrafaktualnu zavisnost čitavog sistema od jedne osobe, pa tvrdnja da je određena vlast nešto uradila bolje preraste u uverenje da bez konkretnog čoveka to ne bi bilo urađeno nikako. Javna sredstva tada mogu ostati javna, institucije mogu formalno sačuvati svoja ovlašćenja, ministarstva, fondovi i uprave mogu nastaviti da postoje, ali se sposobnost da svi ti elementi proizvedu rezultat simbolički pripisuje političaru koji stoji na njihovom vrhu. „Pare su vaše, ali šta ste od njih imali pre mene?“ zato je mnogo inteligentnija formula personalizovane vlasti od vulgarne predstave da predsednik nešto finansira iz sopstvenog džepa, jer građaninu ostavlja vlasništvo nad novcem, a političaru daje monopol nad njegovom produktivnošću.

U takvoj mentalnoj ekonomiji autobiografija vlastodršca počinje da se širi preko institucionalnih granica, pa čovek sa ustavno određenim nadležnostima u javnoj imaginaciji postaje onaj koji je doveo fabriku, našao investitora, završio put, povećao penziju, spustio cenu leka, otvorio bolnicu i obezbedio rast, dok se različite instance države stapaju u administrativni aparat njegove lične delotvornosti. Građaninu za svakodnevno političko snalaženje takva kauzalna stenografija može biti izuzetno praktična, jer mu omogućava da desetine nepreglednih procesa sabije u jedno ime, ali upravo ta praktičnost otvara prostor u kojem se procena vlasti postepeno menja u procenu čoveka, a uspeh države u dokaz njegove nezamenljivosti.

Tada se i pitanje zahvalnosti vraća u mnogo preciznijem obliku. Građanin koji smatra da je određena administracija dobro upravljala javnim novcem može joj sasvim racionalno dati novi mandat, bez ikakvog osećaja ličnog duga, dok personalizacija isti odnos čini intimnijim i moralno obavezujućim tako što korist vezuje za prepoznatljivog dobročinitelja. Penzija, subvencija ili jednokratna pomoć ostaju javna politika, ali u političkoj percepciji mogu steći svojstva dara, a čim se pojavi darodavac pojavljuje se i mogućnost reciprociteta. Glas dolazi kao poslednja karika mnogo dužeg procesa u kojem je prethodno trebalo konstruisati autora koristi, učiniti ga prepoznatljivim, ponavljanjem stabilizovati tu atribuciju i zatim dopustiti da iz nje izraste predstava da bi promenom političkog lica mogao biti ugrožen i sam izvor onoga što građanin prima.

U februaru 2025. godine jedna televizijska emisija ponudila je izuzetno čist primer promenljive dužine političke kauzalnosti, pri čemu je materijal bio dovoljno eksplicitan da mu opsežno tumačenje gotovo nije ni potrebno. Govoreći o Beogradu na vodi i drugim projektima koje je vlast predstavljala kao sopstveni bilans, Aleksandar Vučić bez naročitog zazora prihvata formulacije poput „uradio Vučić“, „uradili smo ga mi“ i, u jednom trenutku, „ja sam odgovoran i kriv što sam to izgradio i uradio“. Sve tri rečenice počivaju na istoj političkoj logici u kojoj se široka mreža institucija, kapitala, ugovora, stručnih službi i javnih odluka sabija u vrlo preglednog autora, dovoljno konkretnog da rezultat može da postane deo njegove političke biografije.

Nekoliko trenutaka kasnije, kada razgovor više nije bio o izgrađenom nego o onome što se srušilo, ista politička geografija dobila je sasvim drugačije razmere. Povodom pada nadstrešnice u Novom Sadu pojavljuju se struka, nadležni organi, tužilaštvo, formalna ovlašćenja i ustavne granice, a predsednik izgovara rečenicu „nikome nisam nadležan, ali sam svima kriv“.

Upadljivo je što se granice predsedničke funkcije pojavljuju u punoj oštrini tek kada se razgovor pomeri sa onoga što je izgrađeno na onome što se srušilo. Dok pozitivni rezultati bez teškoće staju u prvo lice, negativni ishod vraća resore, struku, nadležne organe, tužilaštvo i formalnu podelu odgovornosti. Rečenica „nikome nisam nadležan, ali sam svima kriv“ zato dobija težinu upravo kao trenutak u kojem se politička kauzalnost naglo širi čim prestane da proizvodi zaslugu.

Uzročni lanac, dakle, nije iste dužine u oba pravca. Kada rezultat proizvodi politički kapital, nekoliko glagola u prvom licu dovoljno je da se javni poduhvat sabije do lidera koji je „izgradio“, „doveo“, „obezbedio“ ili „uradio“. Kada rezultat proizvodi reputacioni trošak, isti sistem vraća sopstvenu unutrašnju anatomiju, sa nadležnostima, resorima, projektantima, izvođačima, nadzorom, tužilaštvom i drugim akterima koji su do tada u političkoj pripovesti uglavnom stajali iza kulisa. Institucije nisu nestale ni u jednom trenutku, menjala se njihova vidljivost u zavisnosti od toga da li treba raspodeliti zaslugu ili odgovornost.

Granica između legitimne upravljačke zasluge i njenog kontrafaktualnog monopola najjasnije se vidi po tome da li isti akter zadržava jednaku širinu autorstva i kada rezultat postane nepovoljan, jer onaj ko sebi pripisuje sistem kada radi, a vraća ga institucijama kada zakaže, sopstvenom retorikom pokazuje da zaslugu i odgovornost ne meri istom jedinicom.

Takva asimetrija nije srpski izum niti osobina jednog političara. Literatura o blame avoidance već decenijama opisuje načine na koje nosioci vlasti reputacioni trošak neprijatnih odluka, neuspeha i kriza pokušavaju da delegiraju, rasprše ili pripišu drugim akterima, dok pozitivan ishod stvara sasvim suprotan podsticaj ka koncentraciji zasluge. Personalizovani sistem toj opštoj političkoj sklonosti dodaje poseban intenzitet, jer čovek koji je prethodno godinama navikao javnost da različite uspehe čita kroz njegovo lice raspolaže znatno većim simboličkim kapitalom kada treba da objasni zašto određeni neuspeh ipak pripada nekoj drugoj adresi.

Rečenica „nikome nisam nadležan, ali sam svima kriv“ zato mnogo više otkriva kroz promenu registra između pozitivnog i negativnog ishoda nego kao dokaz nekakvog licemerja, što bi bilo najlakše i najmanje korisno čitanje. Kod pozitivnog ishoda politička moć prikazuje se kao sposobnost intervencije, koordinacije i neposrednog rešavanja, dok negativni ishod ponovo aktivira depersonalizovanu strukturu države. Jednom se sistem kompresuje do čoveka, drugi put se čovek rastvara u sistemu, a promena može biti potpuno funkcionalna i politički racionalna upravo zbog toga što autorstvo predstavlja resurs koji se isplati centralizovati, dok odgovornost nosi trošak koji je korisnije raspodeliti.

Takva asimetrija neposredno utiče i na zahvalnost, jer moralni dug lakše opstaje kada je dobročinitelj stabilno povezan sa dobrim ishodima, dok ga negativni ishodi ne kompromituju istom snagom. Javna memorija tada dobija veoma povoljan računovodstveni sistem u kojem se dobit knjiži koncentrisano, a gubitak disperzno, pa čovek na vrhu može da akumulira simboličku zaslugu brže nego simboličku odgovornost. Svaka nova fabrika, put, bolnica ili povećanje primanja lakše se ugrađuju u postojeću predstavu o njegovoj delotvornosti, dok svaki neuspeh dobija složeniju i samim tim psihološki slabije personalizovanu genezu.

Lider pri tome ne mora biti percipiran kao nepogrešiv da bi postao nezamenljiv, dovoljno je da dobro ima njegovo ime, a loše znatno širu adresu. Kada se takva distribucija ponavlja dovoljno dugo, građanin dobija stabilnu mentalnu mapu u kojoj čovek na vrhu predstavlja izvor napretka, dok se kvarovi države objašnjavaju njenim nižim spratovima, stručnim propustima, nasleđenim problemima, spoljnim okolnostima ili pojedinačnim odgovornostima. Zahvalnost se u takvom rasporedu personalizuje lakše od krivice, a politička biografija postaje otpornija upravo zato što ne mora da primi isti deo oba bilansa.

U aktuelnom izbornom ciklusu 2026. raspisivanje izbora praktično se naslonilo na isplate pomoći penzionerima i punoletnim građanima, uz istovremeno prebrojavanje infrastrukturnih rezultata, povećanja i novih obećanja, pa takav raspored ulazi u samu predizbornu ekonomiju pažnje, atribucije i zahvalnosti. Vlast pred biračko mesto dolazi sa bilansom mandata, ali i sa sasvim svežim materijalnim iskustvom čije je političko autorstvo prethodno brižljivo personalizovano.

Predizborna podela pomoći podseća na dobročinitelja koji vam najpre lošom ekonomskom politikom i sistematskom inflacijom slomi obe noge, a zatim vam svečano, pred kamerama, donira štake sa ugraviranim sopstvenim inicijalima.

Predizborni trenutak zatiče taj mehanizam već izgrađen i u nekoliko nedelja ga dodatno kondenzuje, jer se tada sabiraju povećanja, jednokratne pomoći, otvaranja, najave investicija, infrastrukturni rokovi i retrospektivno prebrojavanje svega što je vlast tokom mandata uradila. Politička funkcija takvog rasporeda postoji nezavisno od načina na koji je svaka pojedinačna mera prvobitno obrazložena, jer se javna korist pred izbore može konvertovati u izborni kredit čim se dovoljno uspešno veže za svog političkog autora. Čovek koji nekoliko nedelja pred glasanje dobije novac, čuje najavu povećanja ili vidi završetak nečega što će neposredno koristiti ne mora da bude kupljen, potkupljen niti naročito naivan da bi taj događaj uneo u sopstveni politički račun. Presudnije je ko mu je prethodno objasnio kome rezultat treba pripisati, jer između fiskalne činjenice i političke zahvalnosti postoji čitav proces simboličkog posredovanja koji određuje gde će se na kraju akumulirati zasluga.

Izborna politika tada poprima karakter upravljanja sećanjem. Vlast nastoji da odredi koje će događaje građanin pamtiti kao dokaz njene sposobnosti, ko će u tom sećanju figurirati kao njihov glavni uzrok i kakvu će budućnost zamišljati ukoliko tog uzroka više ne bude. Retrospektivno glasanje, sasvim legitimna demokratska praksa u kojoj birač nagrađuje ili kažnjava vlast prema rezultatima, spaja se sa anticipacijom mogućeg gubitka. Ako je penzija veća zato što je sistem vođen bolje, sledeća vlast može se procenjivati prema tome da li će sistem voditi jednako dobro ili bolje. Ako je penzija veća zato što postoji čovek koji ju je „obezbedio“, „izborio“, „dao“ ili „sačuvao“, njegova smena počinje u biračkoj imaginaciji da nosi i rizik uklanjanja samog izvora koristi.

Tako nastaje politička nezamenljivost, verovatno najvredniji proizvod dugotrajne personalizacije, jer popularnost ostaje prolazna kategorija, dok nezamenljivost vezuje biografiju političkog lidera za samu funkcionalnost države. U tom registru građanin postepeno prihvata predstavu da se putevi, investicije, međunarodni kontakti, fiskalna stabilnost, povećanja primanja i elementarna politička koordinacija održavaju zahvaljujući istoj centralnoj volji. Država i dalje raspolaže ministarstvima, fondovima, upravama, skupštinom, sudovima i propisima, ali u javnoj imaginaciji sve te institucije počinju da liče na organe tela čiji je nervni sistem smešten u jednoj osobi.

Otuda i karakteristična sklonost personalizovanih vlasti da svaku smenu predstavljaju kao istorijski rizik, dok sopstveni ostanak poprima obrise preventivne državne politike. Protivnik tada u biračkoj imaginaciji počinje da nosi mogućnost prekida kontinuiteta puteva, plata, investicija, međunarodnog položaja i reda, pa se politička konkurencija sve lakše prevodi u visceralniji izbor između poznatog izvora sigurnosti i neizvesnosti koja bi mogla uslediti posle njega. Zahvalnost i strah tu se dodiruju prisnije nego što bi to priznala uredna teorija demokratskog izbora, jer čovek kome je prethodno objašnjeno kome duguje ono što ima lako počinje da razmišlja i o tome šta bi mogao izgubiti ako tog dobročinitelja više ne bude.

Istorija personalizovane vlasti ima, uz sve svoje tragedije, i izvestan smisao za crni humor. Batista je Kubu napustio avionom kada se pokazalo da politička večnost ipak ima aerodrom, Idi Amin je nakon pada vlasti utočište pronašao najpre u Libiji, potom u Saudijskoj Arabiji, gde mu je obezbeđena vila u Džedi, a saudijska država ga je godinama izdržavala mesečnom stipendijom, pa je čovek koji je Ugandom vladao kao da mu pripada poslednje dve decenije života proveo kao finansirani gost tuđe monarhije, Ferdinand Marcos je na Havaje stigao sa prtljagom koji je američkoj carini dao neočekivano precizan materijalni sadržaj reči egzil, dok je Mobutu Sese Seko posle više od tri decenije vlasti napustio Zair ostavljajući za sobom državu u rasulu i vrlo međunarodnu geografiju sopstvene imovine. Takve analogije svakako imaju svoje granice i bilo bi besmisleno sada od svake personalizovane demokratije praviti karikaturu diktature, ali istorijska ironija ostaje korisna zbog jednog upornog obrasca po kojem, što se neki vladar istrajnije predstavlja kao ontološki uslov države, to je poučnije posmatrati koliko brzo država nakon njegovog odlaska pronalazi načine da nastavi bez njega. Nota bene, patriotizam takvih poredaka ume pritom da bude teritorijalno vrlo zahtevan prema građanima, a iznenađujuće fleksibilan prema čoveku koji ga je najglasnije personifikovao. Čovek koji je godinama sopstveni ostanak predstavljao kao pitanje patriotizma i objašnjavao da država bez njega ne može obično vrlo brzo otkrije da on bez države itekako može.

Za ozbiljnu analizu u Srbiji zato je korisnije utvrditi odnos između realne upravljačke zasluge Aleksandra Vučića i simboličkog monopola koji se nad tom zaslugom vremenom izgradio. Za deo puteva, bolnica, investicija, povećanja primanja i drugih rezultata njegova vlast svakako snosi političku zaslugu, kao što svaka dugotrajna vlast nužno odgovara i za deo stvarnih učinaka koje je proizvela. Osporavanje svake zasluge samo zato što pripada političkom protivniku najbrži je način da kritika izgubi intelektualnu ozbiljnost. Mnogo zahtevnije pitanje odnosi se na proporciju između legitimnog političkog autorstva i predstave da je jedan čovek postao jedini zamislivi proizvođač državne sposobnosti.

Ako vas neko tada pita šta imate protiv Aleksandra Vučića, odgovor „ništa efikasno“ prevazilazi defetističku pošalicu i postaje precizna dijagnoza, jer ne možete pobediti čoveka koji se uspešno uselio u definiciju same države sve dok napadate njegovu ličnost, a vlasnički list koji je upisao nad njenim funkcionisanjem ostavljate netaknutim. Ako birač put, fabriku, penziju, subvenciju, cenu leka i međunarodni položaj već godinama čita kao produžetak jednog političkog autorstva, drugo ime na glasačkom listiću samo po sebi teško može da poništi tako izgrađenu kauzalnu mapu. Potrebno je vratiti uzročnost institucijama, političkim odlukama, upravljačkim kapacitetima i javnim resursima, tako da smena vlasti ponovo može da se zamišlja kao promena upravljača, a ne kao imaginarna amputacija države.

Personalizovana vlast počinje da radi mnogo pre glasanja, oblikujući kriterijume prema kojima će građanin sopstvenu odluku kasnije racionalizovati, usmeravajući njegovu pažnju prema onome što treba da pamti, autoru kojem to treba da pripiše i riziku koji treba da zamisli ako taj autor nestane. U tome leži politička snaga beneficiuma, pošto javna korist dobija lice, lice akumulira zahvalnost, zahvalnost otvara prostor za reciprocitet, a ponavljani reciprocitet može vremenom proizvesti osećaj zavisnosti koji stabilizuje vlast mnogo efikasnije od obične stranačke identifikacije.

Republikanska ideja počiva na pretpostavci da javna vlast pripada funkcijama koje ljudi privremeno obavljaju, da institucije nadživljavaju svoje nosioce i da smena pojedinca ne bi smela da izgleda kao amputacija državne sposobnosti. Res publica počinje da gubi sopstveni smisao kada građanin sve teže razlučuje ono što mu pripada kao pravo, ono što je rezultat uspešnog upravljanja i ono što mu je političkom komunikacijom predstavljeno kao lična milost čoveka na vlasti. Zajedničko dobro tada se prepisuje u privatnu političku biografiju, javni učinak dobija personalnog vlasnika, a nosilac političkog prava postepeno usvaja položaj primaoca dobročinstva koji treba da pamti kome ga duguje.

Euergeta je sam plaćao svoju slavu. Savremena personalizovana vlast pronašla je znatno povoljniji aranžman, u kojem građani finansiraju državu, država proizvodi rezultat, a zahvalnost ipak može završiti kod jednog čoveka. Javnost tako plaća i delo i slavu, a potom joj se još objašnjava kome za njih treba da zahvali. Na kraju možda i najuspešniji deo te operacije nastupa kada to više nikome ne izgleda kao operacija, nego kao zdravorazumski odgovor na pitanje ko je sve to uradio.

Ilhan Kokor, Prometej.ba