Harmodije i Aristogejton ubijanu Hiparha. Encyclopædia Britannica/INTERFOTO/ Alamy Stock Photo

Чак и почетак има своју предпричу; ниједна ствар не стоји сама за себе. Тога у људском свијету нема. Тако је и час демократије куцнуо прије њеног рођења јер је израстао из оружаног отпора античкој тиранији. Непријатеље нађе прије него што доби ма какву моћ. Невоља јој баш не бјеше пријатељ, али је изнуђивала чин и одлуке. У сваком случају, у том знаменитом часу прије скоро 2.500 година, крв је била проливена, како завјереника, тако и тиранских владара у Атини.

Клистен, велики државник и реформатор тек касније ступа на историјску позорницу да објави свој програм демократизације: „Да се у складу са законима савјетује шта је најбоље за народ!“ Његове реформе, на осјетљив уштрб богатих, Атињанима су донијеле изономију, једнакост пред законом, и исегорију, једнако и слободно право говора. У том тренутку, већ је прошло више од шест година откако је пропао покушај напада на пизистратске владаре, који се без тјелохранитеља никада нису појављивали у јавности.

Криза и насиље, то је заиста несрећан спој који је надживио антику као појава – ништа мање од тежње за више и већим степеном демократије. Та тежња је такође и даље жива. Демократска мисао као таква старија је чак од устава који носи њено честито име: „народна владавина“. Појам је свакако двосмислен. Ради се, уједно, и о обећању које никада није у потпуности испуњено. По имену и називу, пак, а понекад и ништа више од тога, има много чега.

Сходно томе, поријекло и развој демократије су свагда били помало замагљени: у смислу да, с једне стране, тамо гдје демократија историјски заживи и дише, она потиче из њеног непосредног негодовања, а с друге стране, тамо гдје побјеђује, политички прелази у облик владавине која накнадно избјегава и спријечава да њена првобитна снага – жеља да се човјек сам опредијели, да буде упитан и да учествује у одлукама – не би случајно постала друштвени примјер и опасан преседан. Није без разлога да појмови дјелују све неприкладнији што се више удаљују од стварности.

Нужан је то привид који прати демократију у тој динамици: не њу као такву, већ њену институционализацију, да би на посљетку, како то у игри живота бива, заштитила оне малобројне имућне од оних многих, далеко неимућнијих. У супротном пријети преврат одозго, пуч, или у противтежњи побуна одоздо, а у међувремену освајање споља. Антика пружа недвосмислено наравоученије како друштвене размирице и трвења узрокују слабљење државе.

Нерјешено питање власништва остаје не само најболнија противрјечност демократије, већ и њен највећи отров. Прикривање и замагљивање свега тога, током година и вијекова, увукло се као дио опште технике владања. Задатак му је, дакле, да се дугорочно спријечи да снага демократских начела постане запаљиво разорна снага друштва у цјелини.

Почетак демократије могао би се, с пуним правом, поставити у 514. годину прије наше ере. Атина кува... на љетњем сунцу. На дан највећег вјерског празника у почаст истоимене богиње-заштитнице, два добра друга, Хармодије и Аристогејтон, ријешили су да своју завјеру спроведу у дјело и да убију тиранске синове Пизистрата. Послије смрти лукавог, али народу наклоног старца 527. год. п.н.е., његови синови заједно завладаше: један као окрутна глава банде, други као његов најближи повјереник и министар културе.

Сам Хармодије је погинуо у нападу, али једног од тиранина са собом поведе у смрт. Аристогејтон је ухваћен у бјекству и затим крвнички мучен. Он умире од руке другог брата-тиранина, који је тешко подносио да му се Аристогејтон руга током испитивања и мучења: Ко је, побогу, још био умијешан у завјеру? Једино што је најзад сазнао од својег затвореника била су имена сопствених пријатеља тиранина, и подсмијех, ни мање ни више. Записи говоре да је послије тога угњетавање грађана нагло порасло и да је – захваљујући пророчишту из Делфија – трајало само кратко.

Такозвани хармодијски сколион проширио се муњевитом брзином широм Грчке: пјесма која се обично изводила на гозбама уз лиру, хвалоспјев као музичка забава и пјеснички омаж бесмртним, демократским јунацима. „Њихова слава ће заувијек трајати на земљи“, тутњи ту горди глас јер те тираноубице „претворише Атину у град једнакости“.

Истовремено, није сасвим случајно, и не може да буде, да до дана данашњег нису стекли довољно славе да би постали познати. Ријетко ко, изузев антиквара и музејских водича, да за њих уопште и зна. Хармодије и Аристогејтон, антички мученици демократије, напротив, нестају из колективног памћења, а самим тим и из сваке свезе и контекста. То је, ипак, чудно и стога отворено за разна тумачења. Као да су којекакви историјски свадљивци или гласници одређене гриже савјести или можда исконског друштвеног страха?

У данашњем Националном археолошком музеју у Напуљу могу да се нађу мермерне скулптуре те двојице мушкараца, римске копије грчких бронзаних оригинала из 477. год. п.н.е. Пошто стоје усред корака, горњим дијелом тијела окренути у страну и понаособ подигнуте руке, скулптуре се дојме покретне и смјеле као и први, самопоуздани кораци атинске демократије. Ено их, ту стоје голи попут истине: први лик са комадом сукна који му виси о подлактици и с мачем у руци, а други са побједнички подигнутим копљем.

Нимбус уљудности, равнотеже и устрајаности, који окружује историјску личност као што је Клистен, на примјер – историчар Херодот га, штовише, прозва „оцем демократије“ –, такав нимбус племенитости убрзо би нестао да се икако величао крвави чин и његови починиоци. Нико ових дана не би навијао: Живјела изономија! Многи би, напротив, помислили: Зар да се слави убиство? Не. Колико год да је морално! Разумљиво је, донекле. Обичаји се мијењају. А ни сколион током вечере више не представља дио уобичајеног, забавног репертоара.

Колико више уздиже и усмјерава, толико заправо надвременски и мудрије звучи бесједа добротвора и демократе Перикла: „Живимо заједно и слободно у држави и у међусобном прихватању свагдашњих дјелатности.“ Античка Атина била је увјерена да на томе може да се гради. Вјеровала је да је то разуман приступ заједничком животу. Барем одговара човјековој различитости и достојанству. Додуше, такве реченице увијек зраче нечим племенитим, узвишеним, трајним.

Но, неизбјежно се намеће наопак и лажан утисак: ето, с једне стране државници, законодавци и културни покретачи, од Солона преко Клистена до Перикла; а на другој страни, устаници, ускоци и борци за слободу, од Хармодија и Аристогејтона до Аристоника 133. год. п.н.е. и његове војске хелиополита у борби за сунчеву државу ослобођену од ропства. Није да, уистину, нема нимало крви на државничким рукама; има је и те како. Али општи зор и суд је потпуно другачији услијед посебне врсте предања.

Постоје, наизглед, две линије у схватању историје, односно две осовине дуж којих се прошлост тумачи и препричава за потомство: једна легалистичка линија са нагласком на реду, закону и законској сили, и друга популистичка линија која наглашава нови поредак, правду и право на отпор. Једно је прихваћено и правично по погодби и пропису, овисно о култури и времену, као обичај и закон. Друго је прихваћено и правично у универзалном смислу што превазилази културалне и временске одреднице. Обоје се, уосталом, преклапа.

Легализам сматра да су моралне предоџбе засноване на нормама и на опробаном. Популизам пак држи да морал мора да се мјери на основу супротстављања моћницима и среће народа. Људима су неопходна правила – али људи такође имају потребе. У оба случаја могућа је злоупотреба.

Као што демократија у истом маху мора да савлада два задатка: да што више, то боље сузбије гомилање власти и да оспособи миран суживот, тако и демократска слика о себи мора да садржи низ важних елемената: обавезујућу природу закона умјесто самовоље у примјени, изборе, одговорност према народу у смислу полагања рачуна и друштвено изједначење. Аристотел, у потпуности филозоф, појашњава: „Из овога што смо рекли, јасно је да није ни корисно ни праведно да међу једнаким и равноправним људима један човјек буде врховни господар свих, било да не постоје закони него да је он сам закон, било да постоје.” Зато се и десило, он додаје, да човјек не жели да се над њиме врши власт: “у најбољем случају ни од кога, а ако то није могуће, онда наизмјенично.“

Док су тираноубице и поборници народне владавине очито утонули у заборав, укључујући њихове снове и садржаје, тежиште пажње се аристотелски помјерало на много формалније питање како би привремени владари могли бити бирани „наизмјенично”... У интересу сваке државе са високим легалистичким и неодговарајућим демократским структурама лежи да се приповједачки подигне значај државника у односу на устаника. То је, такорећи, срж ствари. Иначе би се, поред тираноубиства, подједнако лако и буна робова могла изабрати као полазна тачка за неку демократску културу и традицију. Није се десило, барем не често. Тај популистички наратив подлегао је легалистичком након што је у својим славнијим тренуцима себи укаљао углед.

За то, да политика није вољна или кадра да усклади друштвене потребе, досад је понудила довољно доказа. Не мора да се иде филозофски тако далеко као мислилац Фалеа, који у ту сврху позива на уставно зацртану „једнакост богатства“ у држави, на једнако образовање за све и: „да имовина грађана буде једнака“. Отад се друштвено изједначење и равнотежа дефинишу као кључна тачка живота и крајње одредиште људске заједнице: „Неки вјерују да је најважније да су односи власништва добро уређени јер се, по њиховом мнијењу, све револуције врте око тога.“

А шта ако већина демократски одлучи да сви буду једнаки, a богаташи да нестану? Све је то, разумије се, много простије започело. Фалеа и његова радикалност испрва нису присутни. „Устав који имамо“ - каже Перикле - назива се демократијом јер држава није усмјерена на неколицину грађана, већ на већину.“ Схваћена дословно и домишљена до краја и та се мисао испоставља као радикална. Усредсређена је на народ: на оне којих се тиче, из дана у дан, и оне које то дотиче.

Питање је, донекле, шта бӣ са свим тим, куд оде, гдје нестаде? Дошло је до промјене свијести, то је несумњиво. Већина се више не схвата као помножена расудна снага мислећих субјеката сажетих у масу, гдје више глава боље суди од само једне, не, него се претежно уображава као незрео или полузрео објекат, да се на њега утиче и да се израбљује – мада утицај у облику реторике, корупције и насиља, наравно, ни антици није био непознат. Барем се у мање-више редовним размацима бурно бирало и гласало.

У модерном добу, избори се увелико претворише у пуку формалност; прије и послије њих, грађанин је буквално обесправљен. Гласању у античко доба је, за разлику од тога, претходила поменута исегорија: заједнички разговор са једнаким правом на слободу говора. Размјењују се аргументи и свима је дозвољено да учествују и кажу оно што желе да кажу. С обзиром на то да се становништво стално повећавало, ово исегоријско рјешење, наизглед, све мање и мање је могуће – отуд и незгодан, помало беспомоћан модел заступништва који узалуд покушава да надокнади тај тако болни недостатак.

Према Аристотелу, за демократију важи и слиједеће: „да су сиромашни важнији од богатих јер су бројнији, а одлучујуће је оно што се већини чини исправним“, као и „чињеница да се живи како ко хоће“. Шта је, најзад, постало од демократске мисли и њеног остварења? У шта је израсла? Историјско искуство свакако савјетује да је опрез на мјесту.

Народна владавина, то је још тада била само воља демоса, бирачког тијела које је на то полагало право. Грађанска права, наиме, немају сви. Такозвани метеци, из истог етноса, такође Грци, као слободни досељеници остају искључени из права на гласање и посједовање земљишта – о робовима да и не говоримо, којих је најмање пет пута више него грађана у цијелој тадашњој Атини.

Колико је демократија икада, заправо, била демократска, требало би, чак и као мало питање успут, да натјера на размишљање. Њени непријатељи то обично претварају у којекакво коначно питање, колико она као таква уопште може да буде демократска. Ово је обична варка и тактички трик јер, као што сви знамо, историја се наставља. Још није сва написана. Стога не може да понуди задњу ријеч.

Грчка демократија је морала да трпи критике за вријеме својег постојања. Сократов ученик и циник по имену Антистен предложио је својим суграђанима да се од магараца референдумом направе коњи. А и Платон, по убјеђењу племић, робовласник и пријатељ многих тиранина, доноси, уочи тога, посебно бизаран и неразуман суд: „Диктатура скоро увијек произилази из демократије, а најгори облик тираније и ропства из највишег степена слободе.” Неопрезнији му можда и повјерују.

Демократија као инклузивна, друштвена мисао тежи, чим јој се на садржајном плану пружи простор, смјеста да се шири и проширује, да обухвати нове животне области и поставља нове захтјеве – очигледно све дотле док друштво не превазиђе своје грубе противријечности, не пронађе свој мир и тиме спријечи сопствено нарушавање и пропадање. Демократија као облик владавине је, међутим, потупно други пар ципела јер, мјерено у односу на оно што је материјално могуће, некако непрестано више служи богатима него „општеству”, то јест, општем добру. У том погледу, демократска мисао може да се сматра људски промашеним политичким инстинктом, који живи на ивици, а ипак осваја тло.

Промјене кроз вијекове су големе. Солонова кључна замисао о одговорности цијелог грађанства, да наведемо само један примјер, концептуално је покренута имајући у виду ванредно стање. Данашња демократска идеја заснива се на државно зајамченом повећавању моћи и богатства, плус бирачко тијело. Општи приступ и аршини су се драматично преобразили.

Разјашњење историјског значаја демократије отежано је – упркос свим критикама и од фалеашке љевице и платонске деснице – чињеницом да је она и сама погођена амфиболијом, односно двосмисленошћу појмова: "демократија", једном као свјетоназор и схватање, а други пут као нацрт устава и облик владања. Тешко је, и заморно, разматрати појмовну нејасноћу и недореченост у сваком поједином аргументу и стално истицати наративне линије из којих се напаја ово или оно разумијевање. С те тачке гледишта, ко год полази од једног јединог појма демократије, како је сада уобичајена пракса, напросто као да ништа није разумио.

Ако би неко и покушао да процијени савремену демократију према древним стандардима, прикладан би био списак најупечатљивијих разлика: Негда, богати грађани Атине сносили су, када се гради или слави, највећи финансијски терет у држави, а не људи који раде и гласају, као што је то случај ових дана; тада се поред права гласа уважавало и право на учешће, за разлику од ових дана када о јавном изјашњавању и учествовању нема говора; давно тад, од државника се очекивало да образују своје грађане у циљу да они постану бољи, врлији људи, за разлику од ових дана када умјесто државника добијамо политичаре које занима само бизнис и мреже познанстава, те да поново буду изабрани, а никако исконске врлине. Аристотел је узалуд упозоравао да се влада без икаквог интересовања за људске врлине прије или касније претвара у војни штаб.

У име то: Демократијо, спознај себе!

Аутор: Младен Савић, Прометеј.ба