Grupa jugoslovenskih komunistkinja i komunista u Beču 1924-25. godine. Sleva stoje: Pavle Bastajić, Mustafa Golubić, Miloš Aranicki, Dimitrije Stanisavljević, Salomon Levi; sede: Đuro Ostojić, Mica Ostojić, Antonije Grubašić, Alfred Bergman i Lazo Petrović. Izvor: Ravel Kodrič (ur.), Vladimir Martelanc: Članki in pisma (Ljubljana: cf., 2023), porodična zbirka Trobec-Martelanc


U dva dela objavljujemo šest biografija najpoznatijih Mladobosanaca koji su ostavili značajan trag u komunističkom pokretu Jugoslavije u međuratnom periodu. Nažalost, ni jedan od njih neće doživeti socijalističku revoluciju u Jugoslaviji: četvoricu će ubiti okupatori i kolaboracionisti, a dvojica će nedužni stradati u Staljinovim čistkama još pre izbijanja Drugog svetskog rata. U prvom delu: Mustafa Golubić, Pavle Bastajić, Simo Miljuš.


Na desetu godišnjicu Sarajevskog atentata, mladi bečki list La Fédération balkanique objavio je članak izvesnog Nenada Nenadovića pod naslovom „Tajne beogradske kamarile“. S obzirom da je objavljen na dva jezika, nemačkom i srpskohrvatskom, privukao je pažnju ne samo jugoslovenske, nego i svetske javnosti. Razlog zašto bi „beogradska kamarila“ u tom trenutku toliko interesovala svetsku javnost bio je taj što je Nenadović u članku tvrdio da je atentat u Sarajevu, povod za Veliki rat, organizovao ni manje ni više nego Dragutin Dimitrijević Apis, uz znanje i prećutnu podršku Nikole Pašića, prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i ruskog ambasadora u Beogradu Nikolaja Hartviga.[1]

Članak je pokrenuo buru reakcija i čitav novi podžanr do danas omiljenog istoriografskog pitanja, „Ko je počeo Prvi svetski rat?“ Autor članka „Nenad Nenadović“ zapravo je bio Mustafa Golubić, član Crne ruke, a potom i Komunističke partije Jugoslavije, čovek koji je u januaru 1914. godine u Tuluzu, na sastanku sa Muhamedom Mehmedbašićem i Vladimirom Gaćinovićem doneo odluku da Mlada Bosna izvrši atentat na Oskara Potjoreka. Plan je kasnije promenjen kada su zaverenici saznali da u Sarajevo dolazi mnogo krupnija riba – habzburški prestolonaslednik.[2] Međutim, ovo nije priča koja će se baviti pitanjem „odgovornosti“ za Prvi svetski rat. Ovo je priča o tome kako i zašto je veliki broj vodećih mladobosanskih zaverenika prešao put od jugoslovenskog nacionalizma do proleterskog internacionalizma, i na kraju dao svoje živote za svetsku revoluciju. Nakon kratkog objašnjenja ideoloških korena Mlade Bosne, iznećemo šest biografija Mladobosanaca koji su postali bitni članovi Komunističke partije Jugoslavije.


Revolucija na periferiji – od građanske i nacionalne do radničko-seljačke

Golubić je u svojim analizama Mlade Bosne povukao jasnu direktnu liniju od Francuske do Ruske Revolucije, te predstavio mlade jugoslovenske nacionaliste iz prvih decenija dvadesetog veka kao sledbenike i naslednike obe revolucionarne tradicije.[3] Slovenački marksistički teoretičar Vladimir Martelanc uporedio je Mladu Bosnu sa italijanskim Karbonarima, tajnim društvom inspirisanim jakobinizmom i masonerijom, čiji cilj je bilo ujedinjenje Italije.[4] Veza je bila dovoljno eksplicitna i kroz naziv zvaničnog glasila Crne ruke – Pijemont. No, kako su Mladobosanci došli od građanske do radničke revolucije?

Za odgovor na ovo pitanje koristan je marksistički koncept permanentne revolucije, koji su još polovinom 19. veka koristili Marks i Engels. Oni su ovaj pojam izvorno koristili da opišu jakobinski period Francuske Revolucije. Izraz „permanentna revolucija“ za njih je označavao situaciju u kojoj, u toku građanske revolucije, radnička klasa preuzme vlast. U početku je ovaj izraz za njih bio pežorativan, jer su se kritički odnosili prema jakobincima. Marks i Engels su zaključili da je, uprkos tome što su jakobince na vlast doveli sankiloti, to jest urbana sirotinja, njihova politika na vlasti bila protivna ekonomskim interesima najsiromašnijih slojeva francuskog društva.[5] Međutim, kasnije će taj termin za njih označavati pozitivan razvoj događaja: radničku revoluciju u polufeudalnom i nerazvijenom kapitalističkom društvu. Naravno, ovo zvuči veoma nalik događajima u Rusiji 1917. godine. No, država koja je inspirisala ovu interpretaciju u Marksovo vreme je zapravo bila (još uvek razjedinjena) Nemačka, „istovremeno zaostala i napredna“.[6] Ovu interpretaciju Marks je razvio jer je smatrao da je građanska klasa na periferiji kapitalizma previše ekonomski i politički nerazvijena da bi uspešno izgurala do kraja svoju, buržoasku revoluciju.

U vreme munjevitog razvoja socijalističkog pokreta na početku 20. veka, najpoznatiji pristalica teorije permanentne revolucije bio je ruski marksista Lav Trocki, sa kojim se ovaj termin danas najčešće i povezuje. On je argumentovao da je očito da slaba ruska buržoazija, stisnuta između pritisaka militantnog radništva i seljaštva sa jedne i kontarevolucionarnih krupnih zemljoposednika sa druge strane, neće moći da sprovede revoluciju po francuskom modelu. To je značilo da će revoluciju moći da sprovedu isključivo radnici i seljaci, koji čine apsolutnu većinu stanovništva. No, zašto bi se to radništvo i seljaštvo zadovoljilo izgradnjom građanske države kada su već uspostavili radničku vlast? Dakle, socijalistička revolucija desiće se bez tobože „obavezne“ kapitalističke etape razvoja.[7]

Iako se ova teorija danas povezuje sa Trockim, nju će u tom periodu, u nešto izmenjenom obliku, ispovedati i Lenjin, Staljin, Karl Kaucki, Roza Luksemburg i Franc Mering.[8] Pored njih, isti zaključak će izvući i, recimo, bugarski marksista Dimitar Blagoev u svojoj analizi Mladoturske Revolucije 1908. godine.[9] Postojale su nijanse – Blagoev je, recimo, očekivao građansku revoluciju pod vođstvom radništva i seljaštva, kao i Kaucki i Lenjin. Lenjin će svoje gledište promeniti tek tokom Prvog svetskog rata, što će ga približiti Trockom, a ljude poput Blagoeva gurnuti u novonastajući komunistički pokret. Ruska Revolucija postaće prvi primer uspešne socijalističke revolucije, ali i prva uspešna revolucija koja je morala biti permanentna. Ruska Revolucija paralelno je imala i „buržoasko-demokratski“ program za selo, koji je počivao na radikalnoj redistribuciji zemljišnih poseda seljaštvu i formiranju nacionalnih država manjina (u okviru višenacionalne federacije), i „proleterski“ program za industrijalizovane gradove, zasnovan na izvršnoj i zakonodavnoj vlasti radničkih veća, preuzimanju fabrika i banaka, te pripremanju socijalističke privrede, zasnovane na centralnom planiranju i preraspodeli bez novca.

Na Balkanu i u ugarskom delu Dvojne Monarhije, seljaštvo je isto činilo apsolutnu većinu stanovništva. Sa izuzetkom Bugarske i Srbije u granicama iz 1878. godine, to seljaštvo bilo je u zavisnim, praktično feudalnim odnosima i retko je posedovalo sopstvenu zemlju. Pored toga, u pretkapitalističkim društvenim formacijama, klasna podela je često bila etnicizovana – uprošćeno govoreći, muslimanski zemljoposednici i hrišćanska raja, ili nemački i mađarski zemljoposednici i seljaci iz redova Slovena i Rumuna u Austro-Ugarskoj. U tim uslovima, nacionalno je, svakako sa pravom, viđeno i kao izraz socijalnog. Primera radi, prema popisu stanovništva iz 1910. godine, u Bosni i Hercegovini, hrišćani (konkretno pravoslavci i rimokatolici) su činili 66,36% stanovništva, i 8,60% zemljoposednika sa kmetovima, dok su muslimani činili 32,25% stanovništva i čak 91,15% zemljoposednika sa kmetovima. Čak 92,79% kmetova bili su hrišćani.[10]

Danilo Ilić, koji će 1915. biti pogubljen zbog organizovanja atentata na Franca Ferdinanda, eksplicitno je odbacio austro-ugarski socijalistički pokret, uprkos ličnom prihvatanju ideja socijalizma. Pišući samo trinaest dana pre Sarajevskog atentata, Ilić je napao austro-ugarske marksiste za nerazumevanje problema nacionalne potlačenosti u Bosni i Hercegovini i njegove klasne pozadine, te izjavio kako nerazumevanje nacionalnog oslobođenja zapravo vodi marksiste dalje od njihovog deklarisanog cilja stvaranja Balkanske Federativne Republike.[11] Gaćinović, ideološki vođa Mlade Bosne, će u međuvremenu biti u emigraciji, a Prvi svetski rat će provesti u Švajcarskoj, gde će, sve do svoje smrti pod nerazjašnjenim okolnostima 11. avgusta 1917, biti blisko povezan sa ruskim revolucionarima – anarhistom Viktorom Seržom, boljševikom Anatolijem Lunačarskim i marksistom „mežrajoncem“ Lavom Trockim. Cimer će mu biti Mark Natanson, vođa Partije socijalista-revolucionara, i od 1917. njenog levog krila koje će podržati boljševike – uostalom, kao i anarhista Serž i mežrajonec Trocki. Gaćinović je čak, par meseci pre smrti, dobio ponudu da zapečaćenim vozom sa Lenjinom i drugim revolucionarima krene za Petrograd, ali ju je iz nepoznatih razloga odbio.[12]


Jugoslovenski nacionalisti u zatvoru 1912. godine, nakon neuspelog pokušaja atentata na habsburškog bana Hrvatske i Slavonije Slavka Cuvaja. Gornji red, treći sleva: August Cesarec; srednji red, prvi sleva: Stevan Galogaža; donji red, drugi sleva: Đuro Cvijić i treći sleva Kamilo Horvatin. Svi ovi "Jungslawen" će postati vodeći kadrovi Komunističke partije Jugoslavije. Horvatin će kasnije opisati njihovu doratnu organizaciju kao "pola-nacionalnorevolucionarnu, a pola-anarhističku" po karakteru. Izvor: Ivan Očak, Braća Cvijići (Zagreb: Spektar - Globus, 1982).


Upravo će Oktobarska Revolucija, svojim programom koji objedinjuje građanske i socijalističke etape revolucije, premostiti jaz između nacionalista i marksista i privući ih sve pod okriljem komunističkog pokreta. Naravno, ovo nije bilo univerzalno pravilo, ni jasna linija. U nekim slučajevima, nacionalizam se, bez socijalne komponente, razvijao ka krajnjoj desnici političkog spektra i uticao na nastanak južnoslovenskog fašizma, i sam Gavrilo Princip, iako jugoslovenski orijentisan, bio je izraziti anti-socijalista pred kraj svog života.[13] No, uprkos tome što ovi ljudi nisu bili monolit, prelazak iz redova nacionalista u komunističke redove bio je zaista panjugoslovenski fenomen. Mnogi koje je Milorad Ekmečić zvao „Jungslawen“, takođe evocirajući vezu sa revolucionarima koji su težili nemačkom ujedinjenju pola veka ranije, završili su u redovima Komunističke partije.[14] Nije slučajno da će velika većina tih ljudi doći iz redova „ugnjetenih naroda“, s obzirom da su klasna i nacionalna nejednakost išle ruku pod ruku.

Primera radi, to je put koji će u Makedoniji slediti Dimitar Vlahov, vodeća ličnost VMRO-a i narodni poslanik Osmanske imperije ispred socijaldemokratske Narodne federativne partije; njegovi saborci Dimo Hadžidimov i Vasil Glavinov; Slovenci okupljeni oko organizacije Preporod, kao na primer Gaćinovićev prijatelj Lovro Klemenčič; Dragotin Gustinčič, koji će nakon rada u Jugoslovenskom odboru i prelaska preko Albanije sa srpskom vojskom postati član Centralnog komiteta KPJ i član Prezidijuma Balkanske Komunističke Federacije; Ante Ciliga, borac protiv italijanske vlasti u Istri koji će se okrenuti komunističkom pokretu; Đuro Cvijić, Kamilo Horvatin, August Cesarec, Stevan Galogaža i Miroslav Krleža, školski drugovi koji će robijati u Hrvatskoj u drugoj deceniji 20. veka, neki zbog veza sa pokušajem atentata na bana Cuvaja, neki zbog antiratne agitacije; Vladimir Ćopić, polu-Srbin polu-Hrvat koji je, za razliku od Zagrepčana-Jugoslovena, bio frankovac, isto će napustiti nacionalizam zarad socijalne revolucije; Labud Kusovac, crnogorski zelenaš koji će borbu protiv dinastije Karađorđevića pretvoriti u klasnu; Moša Pijade, jedno vreme novinar crnorukačkog Pijemonta, čovek koji je prvi govorom dočekao oslobodilačku srpsku vojsku u Beogradu 1918. godine, u roku od dve godine će se transformisati u komunističkog revolucionara; a naravno, tu su i bivši crnorukci, poput Vladimira Tucovića, Dimitrijevog rođenog brata, i Božina Simića, koji će čak postati sovjetski obaveštajac. Retki, poput Cilige i Klemenčiča, će komunistički pokret napustiti, a većina će mu u potpunosti posvetiti svoje živote.

U nastavku sledi šest biografija najpoznatijih Mladobosanaca koji su ostavili značajan trag u komunističkom pokretu Jugoslavije u međuratnom periodu. Nažalost, ni jedan od njih neće doživeti socijalističku revoluciju u Jugoslaviji: četvoricu će ubiti okupatori i kolaboracionisti, a dvojica će nedužni stradati u Staljinovim čistkama još pre izbijanja Drugog svetskog rata. Njihove biografije navode se hronološkim redosledom, od najstarijeg ka najmlađem, iako su svi manje-više bili deo iste generacije revolucionara.


Ličnosti


Mustafa Golubić (1889 – 1941)

Od svih Mladobosanaca različitih političkih uverenja, Golubić svakako privlači najviše pažnje savremene publike, dobrim delom zbog medijske slike koja je o njemu zadnjih decenija stvorena. Iako su neki delovi njegove biografije često hiperbolisani ili izmišljani, ona zapravo jeste bila fascinantna – mada treba pomenuti da su takve filmske sudbine i mešavina visokog intelekta, praktične snalažljivosti i duboko ukorenjene vere u bolju budućnost u komunističkom pokretu bile pravilo, a ne izuzetak. Njegovu opširnu i uzbudljivu biografiju, zasnovanu na istorijskim izvorima, već je objavio jedan od autora ovog teksta (ovde), te je ovde donosimo u skraćenom obliku.

Rodom iz porodice „sitnog turskog posednika“ iz Stoca u Hercegovini,[15] Golubić postaje Mladobosanac u godini austrougarske aneksije BiH, i posledično skoro momentalno biva izbačen iz svih škola na njenoj teritoriji. Odlazi u Srbiju i povezuje se sa Vojislavom Tankosićem i njegovom paravojnom četničkom organizacijom. Završava njenu vojnu školu u Prokuplju i postaje član organizacije „Ujedinjenje ili smrt“. Nakon napada Austro-Ugarske na Srbiju, bori se u redovima Tankosićevog Dobrovoljačkog odreda. Kada je Srbija okupirana, Apis ga šalje na zadatke po Evropi, te ga u tom svojstvu hapsi francuska policija u februaru 1917. godine, verovatno po nalogu srpske vlade.[16] Solunski proces pretvara ga u smrtnog neprijatelja Nikole Pašića i dinastije Karađorđević.

Članci Golubića u La Fédération balkanique najjasnije izražavaju rezon revolucionara iz Crne ruke. Kaže da su crnorukci počeli kao nacionalni revolucionari koji su priželjkivali ujedinjenje svih Južnih Slovena pod srpskom dinastijom Karađorđević. Međutim, kada su iz prve ruke videli nasilje, korupciju i nepotizam vladajuće klase, to ih je pretvorilo u radikalne republikance.[17] Drugim rečima, crnorukci su bili tipični jakobinci zaostalih evropskih monarhija, pripadnici nove elite stvorene razvojem kapitalizma, kojima su okoštale strukture starog režima zatvarale puteve društvene mobilnosti. Nimalo slučajno, najpribližniji podrobno istraženi primer takvog pokreta u našem neposrednom susedstvu su Mladoturci.[18] Golubića je bliski prijatelj, Slovenac Vladimir Martelanc, opisao kao

„pojavu koja sadrži sve karakteristične crte i pojave tadašnje nacionalno-revolucionarne generacije: njen entuzijazam i zanos, samopožrtvovanost, čistu detinju naivnu dobrotu i veru u ostvarenje cilja, uopšte maksimalne moralne vrline revolucionara. On se kroz anarhizam razvio u komunistu, a od prethodne ideologije ostalo je samo nedovoljno razumevanje važnosti političkog delovanja i organizovane borbe proletarijata, te blago precenjivanje značaja i uticaja ličnosti i individualnog delovanja u revolucionarnoj borbi.“[19]

Upravo zbog ovih osobina, Golubić je i komunistički pokret video kroz prizmu Mlade Bosne – kao zavereničku, elitnu organizaciju vojno sposobnih ljudi koja treba da reši jednim udarcem goruća nacionalna i socijalna pitanja svoga doba.[20] Svakako će ovakva ideološka podloga i učiniti Golubića idealnim kandidatom za inostranu obaveštajnu službu SSSR (INO GPU NKVD), u kojoj će služiti od 1923. godine.[21] Iako sigurno nije učestvovao u spektakularnim akcijama poput ubistva Trockog i organizovanja vojnog prevrata 27. marta 1941. godine, kao što mu se neretko pripisuje, bio je bitna ličnost za saradnju sovjetskog obaveštajnog aparata sa „nacionalno-revolucionarnim“ organizacijama Balkana, a tokom ranih tridesetih kao deo obaveštajnog aparata Komunističke internacionale putuje po Zapadnoj i Južnoj Evropi i obučava tamošnje komuniste za ilegalnu revolucionarnu borbu.[22]

U junu 1941. godine, beogradski Gestapo uhapsiće na Zvezdari izvesnog Luku Đerića. Vrlo brzo shvatiće da se zapravo radi o Mustafi Golubiću. Međutim, to im u tom trenutku nije mnogo značilo. Golubić je priznao ono što su mogli da mu dokažu, ali to nije bilo mnogo: da je krajem dvadesetih bio u Berlinu i da se tamo družio s komunistom Kostom Novakovićem. Toliko su znali iz policijskih dokumenata Vajmarske Republike. Ništa novo im nije rekao. Komično izgleda policijski dosije koji ovog pedesetdvogodišnjaka navodi kao „studenta“ jer nikakvo zvanično zaposlenje nisu mogli ni da saznaju, ni da iz njega izvuku. Streljan je 29. jula 1941. godine.[23]


Pavle Bastajić (1890 – 1941)

Pavle Bastajić verovatno je najmanje istraženi od svih Mladobosanaca-komunista.[24] Ovaj Srbin sa Banije nakon gimnazije u Sremskim Karlovcima studira pravo u Zagrebu, i povezuje se sa već pomenutom grupom jugoslovenskih nacionalnih omladinaca koji učestvuju u pokušaju atentata na bana Cuvaja. Nakon toga odlazi u Lozanu u Švajcarskoj i tamo nastavlja studije, te se upoznaje sa Vladimirom Gaćinovićem. Neko vreme 1913. godine provodi u Makedoniji, u Bitolju, kao dobrovoljac srpske vojske u Balkanskim ratovima. Učestvuje i u Prvom svetskom ratu, a 1916. preko Italije dolazi nazad u Švajcarsku.[25] Po svemu sudeći, u Lozani još 1912. ili 1913. postaje član Mlade Bosne, a i blisko se povezuje sa ruskim emigrantima. Čita anarhističku literaturu, ali isto tako uvažava lik i delo Trockog, kao i rane srpske socijaliste poput Svetozara Markovića i Vase Pelagića. Po sopstvenim tvrdnjama, bio je prisutan na Gaćinovićevoj samrtnoj postelji.[26]

1920. godine policija proteruje Bastajića iz Švajcarske, te se on seli u Beč i postaje član KPJ. Već od kraja 1919. godine, tamo deluje Klub studenata marksista, u čiji se rad Bastajić odmah aktivno uključuje i ubrzo postaje jedan od njegovih najistaknutijih članova.[27] Verovatno je za INO GPU počeo da radi u isto vreme kao i Golubić, oko 1923. Tada su on i Golubić planirali atentat na kralja Aleksandra.[28] Po svemu sudeći, to su radili na svoju ruku: komunistički pokret nije odobravao individualne atentate, te su verovatno zbog toga na kraju i odustali od plana. Od 1924. godine Bastajić je jedan od saradnika La Fédération balkanique i piše članke o nacionalnom pitanju, a od 1926. godine jedan od autora i urednika komunističkih novina Srp i čekić.

1926. godine, Bastajić napušta Beč, po svemu sudeći, u vezi sa političkim ubistvom, ali je neizvesno da li je on bio počinilac, ili samo osumnjičeni komunista za kog je obaveštajni aparat odlučio da je bolje da se skloni. Seli se u Nemačku i tamo provodi četiri godine. Otprilike u to vreme, pominje se u policijskom izveštaju nemačke policije, koja saopštava da živi u Berlinu, i smatra da je tamo povezan sa radom antikolonijalne Lige protiv imperijalizma. Od 1930. do 1934. živi u Parizu, gde se upoznaje sa Veselinom Maslešom, koji će kasnije napisati prvu opširniju marksističku studiju o Mladoj Bosni.[29]

Bastajić je svakako i dalje tesno povezan sa antikolonijalnim i nacionalno-oslobodilačkim organizacijama, o čemu svedoči i izjava Petra Grubera, hrvatskog Srbina i člana Pribićevićevih Samostalnih demokrata, da se Bastajić sastao s njim i radikalnim vođama hrvatske nacionalističke emigracije, Gustavom Perčecom i Ivanom Perčevićem, koji su se u to vreme približavali ustaškom pokretu.[30] Komunistička partija Jugoslavije u to vreme radila je na pravljenju jedinstvenog revolucionarnog fronta Srba-Prečana i hrvatskih nacionalista protiv beogradskog režima, uz protivljenje fašističkim elementima u ustaškom pokretu.

Negde oko 1938. godine, dolazi do Bastajićevog raskida sa komunističkim pokretom. Povod su, po svemu sudeći, bile Staljinove čistke. Tito je Moskvi 1938. godine izvestio Kominternu da je godinu dana ranije u Parizu sprečio pokušaj agenta NKVD-a da ubije Pavla Bastajića.[31] O Bastajićevoj dramatičnoj odluci znamo tek ponešto iz kazivanja Miroslava Krleže i Gojka Nikoliša. Krleža ga je znao još iz Beča dvadesetih, a u oktobru 1940. godine, Bastajić ga je posetio u Zagrebu. Tada su se sastala dvojica bivših aktivnih komunista, razočarnih u Staljinove čistke, ali i dalje privrženih ideji. Krleža, čiji mnogi prijatelji su tih godina stradali u SSSR-u, je retko ulazio u detalje tog susreta, ali je više puta ponovio da „jezovitije priče nije nikad čuo“ nego te večeri od Pavla Bastajića.[32] Što se tiče „legalizacije“ bivšeg ozloglašenog komuniste, Nikoliš i Krleža čuli su istu priču: Bastajiću je povratak u Jugoslaviju krajem 1939. godine omogućio ni manje ni više nego predsednik vlade Dragiša Cvetković lično, njegov školski drug. Pustio ga je da se vratio u rodno Topusko pod uslovom da se neće baviti komunističkim aktivnostima. Nije se bavio ni prodržavnim, antikomunističkim aktivnostima, ali je svejedno izazivao podozrenje lokalnih komunista. Za razliku od Krleže, Nikoliš, koji je od drugova čuo istu priču, odbio je da se sa Bastajićem sretne.[33] Uprkos preziru prema Staljinu, Bastajić je još uvek imao pozitivno mišljenje o Sovjetskom Savezu i po okupaciji se povezao sa nepoverljivim komunistima Topuskog.[34] Kao poznatog komunistu, ustaške vlasti su ga uhapsile već u leto 1941. godine. Potom je odveden u Jasenovac i ubijen.


Simo Miljuš (1894 – 1939)

Ne najmanje istraženi, ali verovatno najnezasluženije zaboravljeni Mladobosanac-komunista bio je Simo Miljuš.[35] Miljuš, rodom iz Bosanske Krajine, se u partijskoj hijerarhiji popeo više od bilo koga drugog iz Mlade Bosne. Otac je pokušao da ga natera da upiše bogosloviju, ali se Simo, sa tada nepunih petnaest godina, oglušio o njegovu želju, potajno se ispisao, i upisao gimnaziju. U gimnaziji, koju je počeo da pohađa neposredno nakon austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, odmah je postao član revolucionarne nacionalističke omladine. Postaje blizak prijatelj sa svojim vršnjakom Gavrilom Principom, kao i sa Danilom Ilićem i Nedeljkom Čabrinovićem.

1912. je Miljuš, kao i mnogi drugi, isključen iz sarajevske gimnazije i tada je prebegao u Srbiju, gde se upisao u Prvu beogradsku gimnaziju. Bio je član Narodne odbrane pod komandom Voje Tankosića, koja je bila blisko povezana sa novoosnovanom Crnom rukom. Po nalogu Narodne odbrane, tokom letnjih raspusta u Lušci Palanci održavao je predavanja, obično na teme nacionalizma i narodnog zdravlja. Sa izbijanjem Prvog balkanskog rata, prolazi Tankosićevu vojnu školu u Prokuplju, baš kao i Golubić, kog je sigurno već u to vreme poznavao. Odlazi na front i bori se u srpskoj vojsci kao dobrovoljac, ali potom teško oboleva od malarije. Nakon otpuštanja iz vojske poslat je u selo Koprivnica na Timoku, i tamo radi kao učitelj.

Za Miljuša, politička promena je došla već 1913. godine. Dok je Prvi balkanski rat dočekao sa oduševljenjem, u Drugom ga je šokirao prizor bratoubilačke borbe između Srba i Bugara. Oporavljen, ponovo je mobilisan u vojsku, ali je postao ubeđeni anti-militarista i dezertirao. O tom periodu će dvadeset godina kasnije pisati da ga je prizor vojnika iz njegovog bataljona, koji kolje nenaoružanog bugarskog seljaka pred njegovim malim sinom, prenerazio, ali da ga je preobratila tek svest da tog čoveka svesno i namerno štite nadređene vojničke strukture.[36] Stoga će u narednim godinama zaključiti da je došlo vreme „da stupimo novim putem“ oslobođenja, koje će biti „opšte, zajedničko, čovečansko“ a ne nacionalno.[37]


Simo Miljuš. Izvor: Arhiv Republike Srpske, BA ARSBL 0205–0927


No, taj politički put trajaće pet godina. Posle će se pitati da li je trebao da zaustavi Principa u njegovoj nameri, i da li bi taj čin, ako bi mu uopšte uspelo, zapravo imao ikakvog uticaja na imperijalističke sile Evrope koje su ionako srljale u rat. Toplo ali i sa setom će se sećati rastanka sa Principom:

„Oba balkanska rata su mnogome od nas učesnika samo pojačala energije, jer smo naučili prezirati smrt i njoj prkositi i ako smo zamrzili rat. Sve što je značilo aktivnost bilo je tada razumljivo i konstruktivno. Događaji su označavali pravac aktivnosti, stepen požrtvovanja je označavao veličinu heroizma. Za Gavru Principa sam ja tada bio heroj. Moja kritika rata iznošenjem njegovih negativnih strana, zločina, nasilja i pljačke nije mogla pomutiti poštovanje prema mome požrtvovanju. Ono je gušilo sadržaj mojih reči, koje su odjekivale kao neko bunilo... Zar aktivnost može biti drukčija nego konstruktivna? Pokazivanje među izloženim ratnim trofejima na Kalemegdanu i mojih trofeja nije samo izazvalo kod Principa stid radi nekadašnjih zaklipsavanja, nego mu je davala potstreka i za njegovu aktivnost... I zar bujala energija nije znala bušiti kanale za crpljenje potrebnih sokova, zar nije našla načina i zar joj događaji nisu krčili put? Kad se sašaptavalo o zamišljenim akcijama, poštovanje prema dotadanjem mome požrtvovanju nije davalo odvažnosti ni jednome Principu, da pozajmljuje od mene pare „za jednu vrlo važnu našu stvar“, a kad sam podgurnutom Grabežu s lakoćom dao 40 dinara, ono nije dozvoljavalo nužno sakrivanje tajne, koju su od mene već izvučene bombe jasno označavale. Šaporanja, „pusti ga, on je već dosta dao“, poziv na rastanak „možda za uvek“ na sladoled u „Grand Pasaž“, vraćanje nekakovog dinara dužnog od strane Čabrinovića, ali „da ga čuvam za večnu uspomenu“, ljubljenje, „ako se više nikad ne vidimo“ i poslednji uzvici „čuvaj nam revolucionarni zavet“ pokazivali su svu romantiku tadanje aktivnosti, koja je bila prosta i razumljiva, nimalo čudnovata, smatrana kao dužnost, čiju zamašnost i sudbonosnost niko od nas ni slutiti nije mogao...“[38]

Na kraju, Miljuš se miri sa turbulentnom sudbinom koje mladići nisu bili svesni i zaključuje:

„Zar sam ja kriv što sam član sadanje ljudske generacije, koja deluje na raskrsnici dvaju istoriskih epoha u vreme parazitskog imperijalizma i rastućeg otpora protiv njega; što sam se rodio u užoj i zaostaloj sredini, gde je u mojoj godini rođenja bila osnovana prva banka, a sa mojom godinom muževnosti banke postale grčeviti gospodar svega?“[39]

Na kraju Prvog svetskog rata, Miljuš je već bio ubeđeni komunista i internacionalista. Sa partijskim drugom Đurom Cvijićem učestovao je u decembarskim demonstracijama protiv dinastije Karađorđević u Zagrebu 1918. godine, a posebno se ponosio činjenicom da je u Zagrebu 1920. godine, sa najvećim brojem glasova, upravo on, Srbin iz Bosanske Krajine, bivši Tankosićev četnik, od strane zagrebačkih radnika izabran u Ustavotvornu skupštinu.[40] Kada je partija oterana u ilegalu tokom 1920. i 1921. godine, on je bio ključna ličnost u organizovanju njenog podzemnog aparata. Na Drugoj zemaljskoj konferenciji KPJ u junu 1923. godine, Miljuš je izabran za organizacionog sekretara partije, odnosno za njenog vođu zajedno sa političkim sekretarom Trišom Kaclerovićem.

Dvadesetih godina, Miljuš je bio deo partijske levice, koja se zalagala za pravljenje saveza radničke klase sa seljaštvom kroz političku platformu prava na samoopredeljenje do otcepljenja. 1925. godine bio je delegat KPJ na Petom proširenom plenumu Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, a nakon Plenuma postaje deo Sekretarijata Politbiroa KPJ, njenog novog vodećeg tela.[41] U proleće 1926. godine, Miljuš se povlači sa vodećih funkcija zbog frakcijskih borbi, ali ostaje član partije, zbog čega će narednih godina biti više puta hapšen.[42]

Miljuševa lična drama počela je 1929. godine, kada su partijski drugovi počeli da ga sumnjiče da je provokator. U isto vreme je prognan u Lušci Palanku, gde će ostati naredne četiri godine, pokušavajući da ubedi drugove da je nevin i ostvari partijsku rehabilitaciju. Upravo iz tog perioda potiče njegovo gore citirano pismo, u kojem iskazuje svoju predanost i veru u revoluciju. Na kraju je tražio da ode u Moskvu i lično dokaže svoju nevinost. Sa suprugom se preselio u Sovjetski Savez u avgustu 1935. godine, i na Sedmom kongresu Kominterne, partijska komisija ga je oslobodila svake krivice i vratila u članstvo u KPJ. Postao je predavač na Međunarodnoj lenjinskoj školi. Međutim, za vreme Staljinove Velike čistke, ponovo pada u nemilost. Uhapšen je 19. jula 1938. godine pod lažnim optužbama za špijunažu, a devet meseci kasnije, 19. aprila 1939, je streljan.[43]


Autor: Stefan Gužvica, Prometej.ba


U drugom dijelu teksta: biografije Mladena Stojanovića, Rudolfa Hercigonje i Branka Zagorca.


[1] Nikola Nenadović, “Tajne beogradske kamarile”, La Fédération balkanique 9 (1. decembar 1924), 109–111.

[2] Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914 (Beograd: Prosveta, 1966), 467–468.

[3] M. Vladimirov, “Siton Vatson o predratnom jugoslovenskom revolucionarnom pokretu”, La Fédération balkanique 31–32 (15. novembar 1925), 455.

[4] Volodja, “Jugoslovanski nacionalno-revolucionarni pokret in Sarajevski atentat. Ob desetletnici svetovne vojne”, u Ravel Kodrič (ur.), Vladimir Martelanc: Članki in pisma (Ljubljana: cf.., 2023), 361–365. Čitav Martelancov feljton, napisan 1924. godine, dostupan je na internetu u tri dela: prvi, drugi i treći.

[5] Michael Löwy, The Politics of Combined and Uneven Development: The Theory of Permanent Revolution (Chicago: Haymarket Books, 2010), 7–10.

[6] Löwy, The Politics of Combined and Uneven Development, 11.

[7] Löwy, The Politics of Combined and Uneven Development, 45.

[8] Löwy, The Politics of Combined and Uneven Development, 36–40; Joseph Stalin, “The Agrarian Question”, Marxists Internet Archive, https://www.marxists.org/reference/archive/stalin/works/1906/03/x01.htm.

[9] Dimitar Blagoev, “The Revolution in Turkey and Social Democracy”, u Dragan Plavšić and Andreja Živković (ur.), The Balkan Socialist Tradition and the Balkan Federation, 1871–1915 (London: Porcupine Press, 2003), 109–112.

[10] Bosna i Hercegovina u brojkama (Mostar: Hrvatska dionička tiskarna, 1911). 2–5. Hvala kolegi Milošu Vojinoviću što nam je skrenuo pažnju na ovu statistiku.

[11] Dedijer, Sarajevo 1914, 296; Miloš Vojinović, Političke ideje Mlade Bosne (Beograd: Filip Višnjić, 2015), 32–33. Odlomci iz izvornog teksta mogu se naći u Danilo Ilić, “Naš nacionalizam”, Hereticus 13/1–2 (2015), 143–144.

[12] Vojinović, Političke ideje Mlade Bosne, 93–94, 284–285; Dedijer, Sarajevo 1914, 302–304.

[13] O Crnoj ruci kao „proto-fašističkoj“, vidi “Jungslawen i nihilistički nacionalizam, 1907–1914”, Antipolitika 3 (Oktobar 2023), 73–95. O Principovom odbijanju anarhizma i socijalizma, vidi Robert J. Donia, “Iconography of an Assassin:Gavrilo Princip from Terrorist to Celebrity”, Prilozi/Contributions 43 (2014), 64.

[14] Milorad Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 17901918, Tom 2 (Beograd: Prosveta, 1989), 523–545.

[15] Ubavka Vujošević, „Prilozi za biografiju Mustafe Golubića“, Istorija 20. veka 1-2 (1993), 219.

[16] Vujošević, „Prilozi za biografiju Mustafe Golubića“, 228.

[17] Nenadović, “Tajne beogradske kamarile”, 109.

[18] O jakobinizmu, vidi Charles Post, “Turkey’s Road to Capitalism: Issues in Multilinear Historical Sociology”, Critical Sociology, 2, DOI: 10.1177/08969205241232945 i Robbie Shilliam, German Thought and International Relations: The Rise and Fall of a Liberal Project (Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2009). O jakobinizmu Mladoturaka, vidi Eren Duzgun, Capitalism, Jacobinism and International Relations (Cambridge: Cambridge University Press, 2022).

[19] Volodja, “Jugoslovanski nacionalno-revolucionarni pokret in Sarajevski atentat”, u Kodrič (ur.), Vladimir Martelanc, 364–365.

[20] Vladimirov, “Siton Vatson o predratnom jugoslovenskom revolucionarnom pokretu”, 455.

[21] Vujošević, „Prilozi za biografiju Mustafe Golubića“, 221.

[22] Владимир Иосифович Пятницкий, Осип Пятницкий и Коминтерн на весах истории (Минск: Харвест, 2004), 255, 260; Vujošević, „Prilozi za biografiju Mustafe Golubića“, 226.

[23] „Isledni postupak gestapo nad nad uhvaćenim sovjetskim obaveštajcem M. Golubićem“, u Aleksej Timofejev, Goran Miloradović, Aleksandr Silkin (ur.), Moskva – Srbija, Beograd – Rusija: dokumenti i materijali, Tom 4. Rusko-srpski odnosi, 1917-1945. (Moskva, Beograd: CGA Moskve, Arhiv Srbije, 2017), 913-914.

[24] O Bastajiću je delimično pisao Boris Rašeta u svojoj knjizi Staljinovi ubojice, Tito i Krleža: Pavle Bastajić, Mustafa Golubić, Ivan Srebrenjak (Zagreb: 24 sata, 2018). Radi se o kvalitetnom publicističkom delu, iako su se autoru, kao istraživaču-amateru, nažalost potkrale i neke greške. Stoga, iako knjigu preporučujem, predlažem da joj se pristupi sa oprezom i da publika ima na umu faktografske greške o kojima sam pisao u svom kritičkom osvrtu. Zahvalan sam Borisu Rašeti što je sa mnom podelio građu iz Hrvatskog državnog arhiva koju je koristio za rekreiranje Bastajićeve biografije, te je ovde u fusnotama navodim za druge istraživače.

[25] Hrvatski državni arhiv (HDA), Fond 1371 – Istaknute osobe radničkog pokreta, Kutija 2, Fascikla 19 – Pavle Bastajić, Ministarstvo unutrašnjih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Odeljenje javne bezbednosti u Beogradu, „Zemaljskoj vladi. Zagreb.“, 15. mart 1921. O aktivnosti Bastajića u Švajcarskoj, vidi i Bogumil Hrabak, „Jugosloveni u Švajcarskoj 1915–1918“, Istorijski zapisi 56/3–4 (1988), 11–127.

[26] Moni Levi, Doživljaji i susreti na stazama revolucije (Sarajevo: Svjetlost, 1982), 38.

[27] Slavoljub Cvetković, Napredni omladinski pokret u Jugoslaviji 1919–1928. (Beograd: Institut društvenih nauka, 1966), 80–81.

[28] Ivan Očak, Braća Cvijići (Zagreb: Spektar – Globus, 1982), 203.

[29] HDA, 1371-2-19, Kraljevska banska uprava Savske banovine u Zagrebu, „Predmet: Komunistička akcija“, 20. oktobar 1931; HDA 1371-2-19, Sresko načelstvo Vrginmost, „Predmet: Bastajić Pavao dolazak u Topusko –podaci.–“, 22. decembar 1939; Bundesarchiv, Stiftung Archiv der Parteien und Massenorganisationen der DDR im Bundesarchiv (SAPMO), R 1501-20697, f. 429, „Notiz“, nedatirano. O boravku Bastajića u Francuskoj, vidi Milan Radanović, „Dida De Majo (1906-1964): Biografija“, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 9/2009, 422. Za Maslešinu studiju, vidi Veselin Masleša, Mlada Bosna (Beograd: Centar za liberterske studije, 2013).

[30] HDA, 1371-2-19, Uprava policije u Zagrebu, Otsek opšte policije, „PREDMET: Bastajić Pavle, podaci“, 1. februar 1936.

[31] Stefan Gužvica, Prije Tita: Frakcijske borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije, 1936–1940. (Zagreb: Srednja Europa, 2020). 68.

[32] Ivan Očak, Krleža – Partija (Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu, 1917– 1941) (Zagreb: Spektar, 1982), 261.

[33] Gojko Nikoliš, Španska praskozorja (Beograd: Književne novine, 1986), 175.

[34] Nikoliš, Španska praskozorja, 175; Dušan Baić, Kotar Vrginmost u NOB, 1941–1945. (Vrginmost: Općinski odbor Saveza boraca NOR-a, 1980), 760.

[35] Ovaj odeljak je, osim ako nije naznačeno suprotno, zasnovan na Dragoje Živković, “Aktivnost Sime Miljuša u radničkom pokretu i KPJ do 1925. godine,” Istorija radničkog pokreta 3 (1966), 61–126.

[36] Arhiv Jugoslavije (AJ), Fond 790/1 Komunistička internacionala (Sekcija KPJ), KI 1933/391, Simo Miljuš, „Dragi prijatelju“, 10. maj 1933, 4–5.

[37] Simo Miljuš, „Novi putevi“, Almanah socijalističke omladine (Zagreb: SKOJ, 1919), 6.

[38] AJ, 790/1, KI 1933/391, Miljuš, „Dragi prijatelju“, 1–2.

[39] AJ, 790/1, KI 1933/391, Miljuš, „Dragi prijatelju“, 5.

[40] AJ, 790/1, KI 1933/391, Miljuš, „Dragi prijatelju“, 3.

[41] Ubavka Vujošević i Branislav Gligorijević (ur.), Treći kongres KPJ (17–22. maj 1926), Plenarne sednice CK KPJ (maj–septembar 1926) (Beograd: Komunist, 1986), 528.

[42] Vujošević i Gligorijević (ur.), Treći kongres KPJ, 436.

[43] Ubavka Vujošević, Nestajali netragom: Jugosloveni - žrtve političke represije i staljinističkih čistki u Sovjetskom Savezu 1927–1953. (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2019), 194.